0

U zagrljaju leta

Dok gledam kako bata i seka prskaju vodu u vis i raduju se kapljicama koje padaju po njima kroz zrake vrelog popodnevnog sunca razmišljam kako je ovo prava slika leta. Skakanje kroz vodu koja telu pruža nesputanu lakoću i osećaj svežine. Igra kapljica i sunčevog sjaja kao spoj savršenog sklada između onoga što izgleda nespojivo – vode i vatre. Nemir neobuzdane radosti kao talasi koji se šire od njihovog skakanja. Cika, vika, graja, i opiranje bilo kakvom pozivu za predah. Oni su sada u zagrljaju sunca i vode, u zagrljaju leta u kojem nema puno vremena za predah!

Leto je vreme širenja i rasta. Leto je vreme kada se naše ruke široko otvaraju da prigrle radost, igru, pokret, zagrljaj. Leto je vreme kada se naše korpe pune izobiljem plodova prirode koja je u svom punom cvatu. Leto je vreme kada se naša tela i oči napajaju toplinom i svetlošču sunčevog sjaja, a naša srca toplinom i svetlošću ljubavi koja se širi kroz velikodušne darove Majke Prirode. Leto je vreme kada život buja oko nas pružajući nam priliku da se uključimo svojim unutrašnjim stvaralačkim energijama, i doprinesemo manifestaciji ljubavi i lepote koja buja oko nas. Dobijajući toplinu i svetlost u izobilju, dobijajući ukuse i slatkoću plodova prirode u izobilju, imamo obavezu da uzvratimo pružajući toplinu, svetlost i slatkoću ljudima i živom svetu oko sebe. Da li ćemo kuvati pekmez i voćne sirupe, sakupljati lekovito bilje, zalivati i negovati cveće, praviti  bukete i cvetne vence, ili ćemo se truditi da što više poklanjamo, grlimo, i obradujemo one koje volimo – ako ove aktivnosti činimo kao ponudu u znak zahvalnosti za ljubav kojom nas Bog obasipa tokom ovog velikodušnog godišnjeg doba, sigurno ćemo dobiti unutrašnju sreću i zadovoljstvo koje će naše leto učiniti posebnim doživljajem, za pamćenje. Jer, treba da znamo da se sreća ne dobija iz nekog spoljašnjeg izvora. Sreća je isključivo pitanje našeg unutrašnjeg doživljaja stvarnosti koja se dešava oko nas.

Ovaj koncept je suprotan uvreženom mišljenju da sreća dolazi spolja i da prema tome treba što više prirodnih resursa oko sebe iskoristiti za lično uživanje i korist. Pod ovim utiskom se kod većine modernih ljudi današnjice leto vidi kao prilika za što veće uživanje. Uživanje u telesnim užicima, telesnom izgledu i trošenju velike količine novca da bi se obezbedio dobar telesni izgled radi što većeg užitka. I onaj mali odmor koji ljudi dobiju od godišnjeg rada se potroši na trud da se što bolje izgleda i što više uživa, što neminovno nosi sa sobom i puno trošenja. Ne samo trošenja novca nego i trošenja energije. Ne mislim da je uživanje i trošenje samo po sebi loše, ali preterano, besmisleno i egoistično uživanje i trošenje nam donosi više štete nego prave koristi. Preterano izlaganje sunčevoj toploti i svetlosti dovodi do isušivanja i prženja. To nam se može desiti ako želimo od leta da izvučemo što više sebičnog uživanja. To nam se takođe može desiti i ako se preopteretimo radom i obavezama bez zadovoljstva, odmora i druženja. I jedno i drugo su znaci da preterujemo, da želimo uzeti više nego što nam je uistinu potrebno, bez obzira da li pripremamo enormne količine zimnice i ne izlazimo na sunce ni među ljude jer nemamo vremena, ili po celi dan pržimo telo na plaži dok ne pocrveni kao rak, a pre toga smo ga izmučili kojekakvim dijetama da bismo izgledali što više u formi. Leto nas po svojoj prirodi preplavljuje ekstrovertnim i koleričnim temperamentom koji nas može jako iscrpiti ako mu se prepustimo bez granica. Zato nam je svima tokom leta u većoj meri potrebna voda – da nas osveži, rashladi i umiri svojom energijom koja je suprotna vatrenoj. Osim vode u fizičkom obliku njenu smirujuću energiju možemo dobiti tokom popodnevnog čitanja u hladovini, jutarnje meditacije, bosonogog hodanja po jutarnjoj rosi, trenutaka introvertnosti i povlačenja u sebe, makar na kratko. Ovo povremeno smirivanje je potrebno i deci tokom letnjih meseci, iako se oni tome protive i uživaju u zabavi i telesnim aktivnostima do svoga maksimuma. Osim vode i voća osvežiće ih i čitanje, pričanje priča, leškarenje u hladovini sobe ili drveta u bašti, igranje sa glinom ili u pesku, trenuci sanjarenja u samoći.

Uživajmo tokom leta u čulnim senzacijama, druženju, zabavi, obilju prirode i sunčevoj toploti, jer leto je za to namenjeno. Ali ne zaboravimo da veliki priliv sunčeve energije uravnotežimo malim dozama mesečevog osveženja kroz dodir sa vodom i povremenim povlačenjem u sebe. I nikako ne zaboravimo da budemo zahvalni na darovima koje nam život pruža, i trudimo se da uzvratimo koliko možemo, naročito najbližima.

Pitaću vas ista pitanja koja sebi postavljam ovog leta:

Kako uživate u ovom letu? Koliko ste svesni da oko vas ima puno razloga za radost? Da li se dovoljno radujete? Da li osećate zahvalnost? Da li je kreativna snaga u vama dovoljno ispoljena?

Topli letnji pozdrav…

Photocase

Advertisements
0

Na pragu jesenje tišine

6027_900

Uvek sam se pitala, zašto sam se morala roditi baš krajem novembra? U tom prelaznom trenutku kada je lepota jesenjih boja već počela da iščezava, a čarolija zimskih praznika još nije započela. Sunčevi zraci nas sve ređe greju, a mi polako ulazimo u sivi tunel tmurnih oblaka i tmurnih raspoloženja. Nedavno sam ušla u taj tunel tmurnosti, iako još nije kraj novembra, ali sam ga ovaj put doživela drugačije nego ikad do sad. Počela sam učiti da prihvatam: Da su nam takvi trenuci potrebni i da ih ne trebamo terati od sebe. Da nam ulazak u samoću svoga bića pruža dragoceni uvid u svoju sopstvenu senku koja je uvek tu, samo je nismo svesni. Da je potrebno i tu senku voleti, kao što volemo lepe, svetle, šarmantne delove svoje ličnosti. Da ljubav ne deli dobro od lošeg, svetlost od senke, nego ih objedinjuje u jednu celinu. Da se moram još jako puno istegnuti da bih stigla do ljubavi, i jako puno ohrabriti da bih izašla iz čaure gusenice. Da od samoće ne treba bežati, nego je prigrliti kao prijatelja, čak i kada nema puno toga lepog da nam kaže. Da je potrebno jednostavno voleti, a ako to nismo u stanju, onda što iskrenije moliti za ljubav. I naravno, ljubav je daleko više od odnosa sa jednim ili nekoliko ljudi. Ona je stanje svesti, stanje srca, stanje našeg bića.

Poslednjih godina pokušavam da se više povežem sa prirodom i prirodnim ritmovima, kao što sam već i ranije pisala. Kada je sa dolaskom jeseni počeo da nailazi sivi tunel tmurnosti i tišine, pokušala sam da se povežem sa njim na jedan drugačiji način nego do sada – pre svega da ga prihvatim. Silom prilika se nalazim u situaciji gde sam prilično usamljena, u seoskom ambijentu gde nema puno spoljnih dešavanja, i gde su sve promene u prirodi prisutne sa puno uticaja na raspoloženje. Sa dolaskom jeseni počinje vreme ulaska unutra, kako u kuću tako i u svoju dušu. To je prirodan ciklus. Dani su kraći, počinje da se loži vatra i okuplja oko ognjišta. Sve je manje sunca pa je potrebno grejati se na druge načine. Nekada su se žene u jesenjim i zimskim danima okupljale i zajedno pravile ručne radove. Ljudi su se okupljali po kućama i proslavljali razne religiozne svečanosti, koje većinom odražavaju odnos čoveka i prirodnih sila većih od njega (sa više ili manje autentičnosti, ali to je posebna tema). Kuhinja u kojoj se kuvaju topla jela i peku kolači je oduvek bila omiljeno mesto okupljanja tokom hladnih meseci. Deca su provodila veći deo vremena u kući i više igrala društvene igre, više slušala bajke i priče, više posmatrala i učila ručne radove koje majke i ostale žene kreiraju. U takvom ambijentu, dosada i samoća su prirodan deo jesenjeg i zimskog života. Dasada i samoća nisu stanja koja treba po svaku cenu izbegavati, po svaku cenu ih preplavljivati hrpom površnih čulnih stimulansa koje nudi moderan način života (televizija, internet, sms poruke, isprazni razgovori rekla-kazala), samo da bi se osećali dobro i da bi ugušili taj neki turobni osećaj koji počinje da nas goni iznutra. Samoća je nekada divna prilika za untrašnju refleksiju, za ispoljavanje tuge, bola, razočarenja i ostalih nepoželjnih emocija koje možda u sebi osećamo, kao i za pronalaženje leka – protivotrova: prihvatanje, opraštanje, molitva, donošenje pravih odluka. Isto tako samoća može biti i svetla tačka u našem danu tokom koje se opuštamo od briga, meditiramo, uživamo u ličnim uspesima, u lepim sećanjima, tragamo za inspiracijom, pišemo, čitamo, stvaramo u tišini. Poznato je da su u trenucima samoće i dosade nastala mnoga velika (i mala, ali ne manje značajna) umetnička dela. Jesen nas polako uvodi u raspoloženje u kojem je tišina prirodan deo života, u kojem je unutrašnja kontemplacija naglašena više od spoljašnjih aktivnosti, u kojem izoštravamo svoju moć posmatranja, u kojem razvijamo strpljenje, u kojem pravimo planove za sve kreacije i avanture koje nas čekaju kada iznova ogreje sunce. Jesenju i zimsku tišinu možemo ceniti samo ako se uskladimo sa ritmom prirode, ako pustimo da nas taj tok ponese, ako mu verujemo da nas vodi tamo gde treba. U današnje vreme kada smo otuđeni od prirode pokušavamo one prirodne tokove koji nam ne prijaju da ignorišemo, i da veštački stvaramo uslove koji nam prijaju. Sve se vrti oko površnih čulnih utisaka prijatno-neprijatno. Međutim, zaboravljamo da ignorišući prirodu mi ustvari ignorišemo sami sebe. Sa prirodom smo povezani kao sa majkom, ona nam daje ova tela koja koristimo, a Bog u njih udahnjuje dušu, te smo sa njim povezani kao sa ocem. Kada prihvatimo sav živi svet oko sebe kao povezan sa sobom, čitava slika našeg poimanja se menja, a čulno prijatno-neprijatno, ograničeno samo na ovo jedno naše telo, nije više u prvom planu.

Kako naučiti decu da prihvate dosadu, samoću i tišinu kao prirodne tokove života? Meni je veoma bliska metafora koja je jedan od osnovnih principa Waldorf pedagogije: udisaj i izdisaj. Tok naših aktivnosti treba da prati ritam udisaja i izdisaja. Udisaj su spoljne, dinamične, ekstrovertne aktivnosti, a izdisaj povlačenje od njih, unutrašnja refleksija, odmor i predah. Ovo je princip po kojem funkcioniše sve u prirodi. Ako decu uspemo da usmerimo da prate ovaj ritam svakoga dana, činimo za njih veliku stvar. Da bismo to uspeli moramo prvo mi sami početi da se krećemo u tom ritmu. Koliko puta sebe preopterećujemo radom, zadacima, socijalnim interakcijama, planovima? Da li pružamo sebi dovoljno vremena, i dovoljno često u toku dana, da predahnemo, da ne radimo ništa, da se umirimo i obnovimo? Ako želimo da naša deca imaju takve trenutke, koji su im neophodni za zdrav razvoj, moramo i mi sa njima učestvovati u tome, jer dok su mali oni sami još nisu sposobni da se dobrovoljno povuku od aktivnosti radi odmora. Jako često su dečije emotivne erupcije upravo alarm da im je potreban odmor i opuštanje od napetosti, a oni sami ne umeju da ga isključe. Rešenje nije u nekim magičnim formulama kako postupati kada do toga dođe, nego u postojanom, svakodnevnom ritmu po principu udisaja i izdisaja. Odmor ne znači samo spavanje. To može biti i pažljivo slušanje priče, organizovanje kućnog lutkarskog pozorišta, lešakrenje sa roditeljima u opuštenom čavrljanju i sa puno dodira, tiho obavljanje neke jednolične aktivnosti kao što je bojanje, nizanje perli, igranje sa testom, ili neka druga senzorna aktivnost gde se dete fokusira na dodir i utiša za spoljna dešavanja. Svako dete je jedinstveno i potrebno je da otkrijemo koje aktivnosti našem detetu pružaju relaksaciju i regeneraciju koja mu je toliko potrebna. To je takođe povezano i sa razvojnim fazama, i možda će se te aktivnosti menjati tokom njihovog rasta. Na primer, seka i bata dok su bili manji nisu mogli na miru da poslušaju priču, već bi odmah hteli da se igraju toga što su čuli. Za njih je priča pred spavanje značila ne opuštanje nego razbuđivanje za novu igru, tako da im dugo vremena nisam pričala priče pred spavanje nego u toku dana. Kasnije se to promenilo i sada ne možemo zamisliti odlazak na spavanje bez priče. Po mome dosadašnjem iskustvu, zaista moramo odbaciti svaku rigidnost i nametanje deci krutih pravila zasnovanih na nekim našim vremenskim rasporedima, ali je od suštinske važnosti da uhvatimo ritam koji će nas voditi kroz dane i mesece u jednom neopterećenom a opet kontinuiranom toku, poput talasa reke koji se jasno kreću prema svome cilju ali imaju dovoljno širine u rečnom koritu za svoj razigrani ples.

Iako sam na početku teksta ispričala svoju ličnu priču prolaska kroz period turobnih osećanja, nije mi cilj da promovišem jesen kao sinonim za turobnost. Ono što sam želela preneti je da treba prihvatiti život kao cikličan proces u kojem se pojavljuju kako prijatna tako i neprijatna osećanja i da se treba hrabro suočavati sa svim neprijatnostima umesto bežati od njih. Da je introvertnost deo prirodnog ritma jeseni i zime, kao što je ekstrovertnost deo prirodnog ritma proleća i jeseni. Introvertnost nosi tišinu i samoću što se sa ekstrovertnog pogleda na svet tumači kao dosada. Iako možemo biti više jedan ili drugi tip ličnosti, pravi samorazvoj obuhvata ravnotežu oba principa, i što se više uspemo pomiriti sa oba, imaćemo više sreće i ispunjenosti tokom svih godišnjih doba i životnih promena. Kao što je Keri na svom divnom homeshcooling blogu ovih dana napisala: „Ovo doba godine nas nagoni da pažljivije negujemo svoj duhovni rad koji će nas održavati tokom tame i hladnoće zime. Kako svetlost bledi, pitamo se gde je smešteno svetlo u našoj duši i na koji način ono svetli prema čovečanstvu?“ (https://theparentingpassageway.com/2016/11/03/darkness-and-freedom/)

Toplu, mirnu, tihu i radošću ispunjenu jesen vam želim!

Tamara

 

 

 

 

Galerija
0

Šuma blista, šuma peva

Kao dete sam puno boravila u svetu mašte. To je bio čaroban svet u kojem je sve bilo živo – drvo, cvet, listovi paprati, šumske jagode, pečurke, vile, princeze, sirene, patuljci, leptiri, pčele, bubamari. Toliko je malo bilo potrebno da pokrene osećaje sreće, divljenja, iščekivanja i uzbuđenja – čitanje priče, penjanje na drvo, ljuljanje na ljuljašci ili vožnja biciklom pored kanala. Šume u mojoj mašti su brujale životom mnogih sićušnih bića, krile u sebi puno uzbuđenja, mamile lepotom i tajanstvenošću. Posmatrajući svet dečijim očima nije bilo toliko važno da li je nešto stvarno ili je deo mašte – i jedno i drugo je bilo jednako živo, i jedno i drugo je mamilo osećanja, i jedno i drugo se preplitalo u jedinstvenost moga doživljaja sveta. Sposobnost ovakvog doživljaja je neprocenjivi dar detinjstva, koji najčešće biva otet tokom dugih godina odrastanja. Da nije tako, svetom bi šetali mnogo sretniji i ispunjeniji ljudi.

Kada sam pre nekoliko godina prvi put ušla u šumu pokraj hotela u Karintiji, austrijskim pred-Alpima, imala sam osećaj da se vraćam u predele koje sam nosila u mašti tokom svog detinjstva. Oko mene su se uzdizale visoke i tanke jele kroz čije igličasto lišće su prodirali snopovi sunčevog sjaja, bacajući čaroliju na svaku travku, cvet, šišarku i mahovinu. Stazice koje vijugaju kroz travu su bile posute srebrnastim zrncima peska i kamenjem koje je svetlucalo kao da je posuto srebrnim prahom (zbog visokog sadržaja kalcijuma, kako sam saznala kasnije). Stabla i panjevi prekriveni mahovinom čija je mekoća milovala pogled jednako kao i dodir. Sve nijanse zelene koje se prelivaju, trepere i vijugaju. Potoci koji žubore u daljini, pogled na livade prepune pitomog poljskog cveća, mirisi svežine i lekovitosti, cvrkut i lepet ptičjih krila koji se mešaju sa zvucima udaljenog blejanja ovčica i rzanja konja. Lepota… mir… harmonija… ushićenost deteta u meni.

Ovog leta smo ponovo tu, ovaj put spremniji da istražujemo šumske krajolike nego prethodnih godina (o našim prethodnim posetama Austriji možete pročitati ovde: https://mesecevadeca.wordpress.com/2015/06/29/barka-na-brdu/ ). Puno puta smo prošli poznatom stazom koja vodi do farme na kojoj žive konji, lame i kamila, gde smo ih puno mazili i valjali se na brdu sena. Uz put smo pronalazili pećine u mahovinastim udubljenjima stabala u kojima se možda kriju vile i vilenjaci, sakupljali smo kamenje, šišarke, šumske maline i kupine, brali cveće i paprat, šetali bosi, preskakali barice, slušali svoj eho, trčali, sedeli na širokim panjevima, pričali sa mravima, pevali „šuma blista, šuma peva, la kukukukukukuku“. Ovaj put se pesma poklopila sa istinom… ili sa istinom našeg doživljaja.

Vrhunac je bila šetnja pored slapova potoka koji se spušta sa najvišeg planinskog vrha u okolini, kojeg planiramo da osvojimo čim deca malo stasaju da mogu izdržati sat vremena strmog penjanja. Za sada je gacanje po potoku, u skrivenim šumarcima koji ga okružuju, bilo sasvim dovoljno divljine i uzbuđenja. Obgrljeni krošnjama okolnih stabala i šumom vode koja penuša preko svetlucavog kamenja, osećali smo se kao u zagrljaju šume, ušuškani u njenim zelenim, mekim njedrima koja nas napajaju životnom snagom, prisutnom kroz svaki udisaj. Zaista je neverovatno koliko puno darova priroda oko nas može da nam da, a mi tako nemarno prolazimo pored njenih raširenih ruku, pažnjom usmerenom samo na sadržaje unutar granica svoga nemirnog i često nesrećnog uma. Boravak u prirodi, ako uspemo da joj se prepustimo, ima moć da nas izbavi iz „zatvora“ našeg uma i probudi u nama iskonske osećaje pripadnosti jednoj široj i većoj celini, da izmami spontanu životnu radost koja nema uzroka u umom zadatom postizanju i ostvarivanju ciljeva, baš kao kod dece. Boravak u prirodi je potreban deci da bi se njihova čula, instinkti i vitalnost pravilno razvijali, ali je takođe potreban i odraslima da bi se njihova sposobnost bezuzročnog radovanja i ushićenost životom povratili iz zone zaborava. Jer šuma blista i šuma peva, samo ako imamo oči i uši da je vidimo i čujemo.

020

298

305

183

176

023

Prijatelj koji nas je uvek čekao na istom mestu.

264

044

356

U sklopu hotela Arche se jednom nedeljno organizuje šetnja po šumi sa lamama i konjem.

304Omiljena zabava!

339

Plodovi šume koje smo rado brali tokom šetnje.

320

331Izrada cvetnih kolaža nakon šetnje.

301Veseli šumski pozdrav!

 

 

 

 

4

Nova svitanja u (n)ovim godinama

rainbow_beautiful_devon

Susret stare i nove godine, slavljen širom planete, još je samo jedna tačka u cikličnom toku beskrajnog vremena. Nakon novogodišnje noći sviće novi dan, isti kao i svi koji su svitali pre njega. Za većinu ljudi ništa se značajno ne menja sa prvim svitanjem u novoj godini, osim slavljeničkog mamurluka i neispavanosti. Ono što se ipak neprimetno menja jesu brojevi i konstalacije planeta iznad naših glava, i iznad naših života. Sve oko nas je u neprekidnom toku, neprekidnom kretanju, menjanju, uvek novom posložavanju. Promena je jedina konstanta sveta u kojem živimo. Ponekad su promene ritmične, ciklične, postojane, kao smene godišnjih doba i disanje prirode. Ponekad su promene intenzivne, nepredvidive, dramatične, kao neočekivane prirodne katastrofe i životni preokreti. Verujem da je većini ljudi jasno da vreme u kojem živimo nosi u sebi promene ove druge vrste, i da te promene sa sobom nose i sve nas.

Ponekad mi se čini da živimo na granici između dva sveta. Jedan svet nestaje, polako ali sigurno. To je svet u kojem su živeli naši bake i dedovi, poneki od njih još uvek živeći i čudeći se grozoti u koju se svet polako pretvara. Pripovedanja moje svekrve mi povremeno odškrinjuju vrata tog zaboravljenog sveta, u kojem su mladići pitali devojke jesu li za ples, u kojem se puno pešačilo i teško radilo, u kojem se živelo u zajednici sa rodbinom i komšilukom. Um moje svekrve ne može pojmiti zašto ima potrebe činiti išta drugačije nego što su to činili naši roditelji i preci, zašto ima potrebe išta drugo istraživati i isprobavati, zašto ima potrebe ići igde izvan rodnog kraja. I ne može pojmiti zašto se sve toliko iskvarilo i krenulo pogrešnim putem. Bez mogućnosti da dopre do odgovora, bez fleksibilnosti, bez sposobnosti da se odupre sveopštem besmislu, ona je predstavnik sveta koji umire i nestaje pred našim očima. Kao i oni koji su mnogo mlađi od nje ali takođe plutaju kao bespomoćne slamčice u zahuktaloj reci besmisla i beznađa. Svet koji ostaje mnogima ne izgleda ni malo optimističan, sve više liči na džunglu u kojoj vlada surova borba za opstanak i u kojoj je neophodno postati zver da bi se preživelo. Međutim, uporedo sa širenjem džungle javlja se jača potreba za istinskom ljudskošću, uporedo sa širenjem besmisla javlja se jača potreba za smislom, uporedo sa širenjem laži javlja se jača potreba za istinom. To se dešava kada dođe vreme korenitih promena i pravih preobražaja. Trenutno se svi kolektivno nalazimo u tome, bez obzira koliko to shvatamo ili ne.

Ja sam oduvek bila tragalac za smislom života, nekima filozof, nekima sanjalica. U poslednjih pet godina, od kada sam postala majka, život mi se preokrenuo iz korena, neke stvari koje su mi bile veoma bitne su stavljene sa strane, a neke koje mi nisu bile bitne su dobile prioritet. Mnogi novi uvidi su se pojavili, nova iskustva i nova sazrevanja. Ono što mi je postalo veoma važno jesu stabilnost i celovitost kroz povezivanje duhovnog i telesnog nivoa postojanja, kroz koje osećam sve veću potrebu za dodirom sa prirodom. Pre majčinstva sam živela život posvećen duhovnim principima i vođen željom za sticanjem šarolikih iskustava kroz putovanja, druženja i nadahnjujuće projekte. Kroz trudnoću sam počela da se dublje povezujem sa svojim telom, a nakon što sam postala majka sam neprekidno u kontaktu sa telesnim i emotivnim potrebama svoje dece. Život sa decom me povezuje sa prirodom i životinjama, i tek sada shvatam koliko je to ranije bilo zanemareno. Deca izražavaju snažnu potrebu za sigurnošću, telesnom nesputanošću, stvaranjem kroz maštu, i kroz brigu o njima ja ih ponovo oživljavam u sebi. Vraćam se stubovima i osnovama koje sam ranije zanemarivala, a bez kojih je život nestabilan i nepotpun.

Vraćajući se prirodi i izvorima, postajem sve više svesna koliko odstupanje od prirodnog života ima veliku cenu. To je naročito jasno po pitanju hrane, što je jedna od glavnih stavki u našoj brizi za decu. Većina hrane koju konzumiramo u današnjim uslovima je beživotna, puna pesticida i hemikalija, genetski modifikovana. Mlečne proizvode koji su izuzetno važni za razvoj deteta i čoveka (vegan i razne druge teorije ishrane propagiraju da je mleko nezdravo i nepotrebno ljudskom organizmu, ali to nije istina, jednom ću napisati poseban članak o tome na temelju ayurvede) skoro je nemoguće pronaći u čistom obliku zbog brutalne manipulacije mlečne industrije i surovog zlostavljanja krava koje sprovodi. Hraniti se zdravo je danas postalo prava istraživačka ekspedicija i često novčani luksuz. Što više istražujem ovu temu postaje mi jasno da se vrši nezamisliva eksploatacija planete na kojoj živimo, doslovno mučenje Majke Prirode od koje zavisimo. Iako sam i ranije bila svesna ovoga uvek sam imala utisak da je posao nekih tamo ekologa da se brinu o tome. Sada mi postaje jasno da je odgovornost svakog pojedinca na Zemlji kako će se ophoditi prema Majci Prirodi, i na koji će način doprineti njenom ozdravljenju ili daljem zlostavljanju. Svaki dan imamo izbor, svaki dan smo uključeni u aktivnosti koje direktno pomažu ili odmažu zdravom bitisanju planete: šta jedemo, šta kupujemo, od koga kupujemo, koliko zagađujemo zemlju smećem i kojom vrstom smeća, koliko zagađujemo svoj organizam i zemlju hemikalijama i otrovima, koliko nepotrebno koristimo vodu, električnu energiju, odeću, kozmetiku, novac? Svako od nas doprinosi, svako je važan, svako ima moć da učini promenu u svom životu koja će dodati jedan gram na vagu u korist prirode, zdravlja, lepote, ljubavi, Boga. Mnogi ljudi se bude na različite i zadivljujuće načine, mnogi ljudi vode veoma važne lične borbe, mnogi ljudi naziru svetlost u tami koja vlada, mnogi ljudi se povezuju sa Bogom i sa njegovim božanskim energijama. Takvi ljudi grade temelje novog sveta koji će ostati našoj deci da ga dalje razvijaju i grade. Počinjući da osećaju i razumevaju povezanost i međuzavisnost svega što postoji, uključuju se u nevidljivu mrežu puteva božanskog plana koja lebdi zaštitnički nad svetom koji se upravo budi… u neku novu i lepšu zoru.

Toliko puno malih ali značajnih koraka možemo napraviti da uključimo sebe i svoju porodicu u ovu zaštitničku mrežu:

Početi sa nabavkom i gajenjem organskog povrća i voća.

Zasaditi baštu lekovitih biljaka.

Izbaciti svu kućnu hemiju i zameniti prirodnim sredstvima za čišćenje.

Koristiti samo prirodnu kozmetiku, početi sa pravljenjem sopstvenih krema i kozmetičkih preparata.

Šminku smanjiti na minimum i negovati unutrašnju lepotu.

Stvari i odeću od plastike i sintetike smanjiti na minimum.

Izbegavati supermarkete i velike šoping centre, kupovati kod malih proizvođača.

Ići ranije na spavanje i buditi se pre izlaska sunca.

Stvarati, radovati se, igrati se, smejati se, voleti.

Moliti se iskreno, iz srca.

Zahvaljivati za sva blaga koja imamo i za svaki trenutak sreće koji doživljavamo.

Duboko disati, grliti drveće, pevati sa pticama.

Govoriti istinu i činiti samo ono što je u saglasnosti sa glasom istine u nama.

Isključiti sve ekrane i dati priliku stvarnosti trenutka da nas povede sa sobom.

Tragati i moliti za nadahnuće sve dok ga ne pronađemo!

 

Srdačno,

Tamara

 

 

 

 

0

Moj susret sa Anastasijom

Pred vama je tekst malo drugačiji od prethodnih, gde dotičem i neke filozofske teme, ovoga puta inspirisana knjigom o Anastasiji.

032

Reč ima veliku moć, a pisana reč još veću. Stvari koje čujemo ili pročitamo mogu u velikoj meri da utiču na naše stanje svesti, a samim tim i na naš život. Mislim da naročito moćno utiče kada sadržaji koji su već počeli da nam se otkrivaju na neki način, dođu u naše ruke u obliku knjige ili pisanog teksta, čija svaka reč počne da odzvanja potvrdom o onome o čemu smo već razmišljali, zaključivali i počeli da spoznajemo. Meni se to desilo puno puta, a najdinamičnije je možda bilo kada sam davne 1993 godine pročitala knjigu indijskog učitelja i filozofa Bhaktivedanta Swamija. Knjiga nosi naziv „Lako putovanje na druge planete“, i skoro me je doslovno „lansirala“ u vatromet oduševljenja, potvrdivši da su mnoga moja tadašnja razmišljanja bila osnovana, a ne samo luckaste teorije jedne zanesene tinejdžerke. To su bile suštinske filozofske teme kao što je postojanje duše i Boga, život posle smrti, život u različitim dimenzijama i na drugim planetama, zakon uzročno-posledičnog delovanja ili karme – teme koje su često bile prisutne u mojim mislima odkada znam za sebe, i koje su počele da mi se razotkrivaju nakon mog prvog putovanja u Indiju.

Danas, dvadeset i nešto godina nakon tog iskustva, postoji neizmerno mnogo knjiga, tekstova, pisanih i govornih reči koje se tiču ovih i sličnih tema i koje otkrivaju različite aspekte i dimenzije jedne iste Istine. Mnoge su mi pomogle i dalje mi pomažu, ali sada bih izdvojila seriju knjiga za koje sam tek nedavno saznala i počela da ih čitam – „Zvoneći Kedri Rusije“, na čijim stranicama svoju mudrost razotkriva jedna krajnje neobična žena po imenu Anastasija. Izgleda da se u Anastasijinoj ličnosti ujedinjuju neke neobjašnjive suprotnosti: ona je mlada, lepa, vedra i razigrana devojka, a poseduje ogromnu dubinu znanja i drevne mudrosti; živi skoro doslovce pustinjačkim životom u dalekom Sibiru odakle nema nameru ni da se mrdne, a poznaje do tančina dešavanja, navike i običaje modernog sveta; poseduje izuzetne moći i sposobnosti, a uporno tvrdi da nije ni malo posebna nego da su te moći svojstvene svakom čoveku, samo što su ih ljudi danas zaboravili. Njene reči, preko knjiga koje je napisao Vladimir Megre nakon sudbonosnog susreta sa njom, utiču na stotine ljudi širom sveta koji drastično menjaju svoje navike i stil života sledeći njene preporuke izložene u knjigama. Mnogi istraživači, naučnici, filozofi i umetnici Rusije su proučavali i spekulirali o fenomenima vezanim za Anastasiju, i još uvek to čine. Ovo je sam autor napisao u drugoj knjizi, citirajući zaključak Moskovskog istraživačkog centra do kojeg se došlo istraživanjem pojava vezanih za Anastasiju: „Anastasija za svega nekoliko dana ili meseci, nekim neshvatljivim načinom, zaobišavši naravoučenija i razne duhovne rasprave, deluje neposredno na osećanja i izaziva emocionalne pljuskove i stvaralački zanos, ostvaren kroz opipljive tvorevine mnogih ljudi, koji su misaono došli u dodir sa njom. Mi ih možemo opaziti u obliku slikarskih dela, nadahnutih poriva ka Svetlom, dobrom.“

Trenutno čitam drugu po redu knjigu, a prvu sam pročitala sa velikim zadovoljstvom i ushićenjem. Ono što piše u gore navedenom članku je istina – čitanje i razmišljanje o Anastasiji i njenim jednostavnim, a tako dubokim i smislenim rečima, deluje isceljujuće i unosi stvaralački poriv u srce… verovatno je i ovaj tekst posledica toga, između ostalog. Kroz razgovore sa piscem Anastasija govori o mnogim temama i objašnjava mnoge pojave, od krajnje ezoteričnih do banalno praktičnih, i čini se kao da ima odgovore na sva moguća pitanja. Njen stav je iskren, neposredan, prirodan, i najvažnije od svega, usmeren ka opštoj dobrobiti svakoga. „Čistota pomisli“ je reč koju često koristi, naglašavajući je kao tajnu svih ostalih vrlina. Ali ne krije da od svih tema o kojima priča, dve smatra najvažnijima: obrađivanje zemlje i odgajanje dece na svestan način, u skladu sa tokovima prirode i željama Tvorca. I gle, upravo su te teme trenutno najaktuelnije i u mom ličnom životu!

Kako se vratiti jednostavnom i radosnom životu u okruženju prirode, kako se ispetljati iz lavirinta veštački osmišljenog života u koji nas gura današnja civilizacija – pitanja su na koja mnogi svesni ljudi današnjice pokušavaju da odgovore. Mene ova pitanja naročito opsedaju odkada sam dobila decu, shvatajući da način života koji se danas vodi kao normalan nema kapacitet da im pruži ono što im je potrebno i što im od srca želim: stabilnost i mir uma, čistoću karaktera, neusiljeni stvaralački potencijal, otvorenost za primanje i davanje ljubavi, i konačno, osećaj sreće, zadovoljstva i ispunjenja. Život povezan sa prirodom je neophodan elemenat u dostizanju svega navedenoga, a pre svega za održavanje zdravlja tela i uma, koji su osnova za dalje. Dok stremim ovome za svoju decu, istovremeno se suočavam sa sopstvenim nedostatkom povezanosti sa prirodom, povezanosti koja je prekinuta još u mome detinjstvu, čak i ranije – u detinjstvu mojih roditelja. To je žalosna sudbina mnoge gradske dece od druge polovine dvadesetog veka pa sve do danas, po celom svetu. A nije lako ponovo povezati ono što je pokidano… Ja sam osećala silnu potrebu za prirodom u detinjstvu i kao tinejdžerka, ali sam kasnije pridavala veći značaj mnogim drugim stvarima, kao što obično biva. I sada, kao majka i na pragu pete decenije, ta potreba se vraća, ali u zrelijem obliku. Ranije sam želela da putujem i da doživljavam lepotu slikovitih pejzaža po šarolikim Zemljinim prostranstvima, i zahvalna sam što mi je to bilo omogućeno u velikoj meri. Danas više nemam potrebu za putovanjima, nego za svojim parčetom zemlje, svojim okriljem i utočištem u kojem ću moći da živim što povezanije i celovitije sa svime što me okružuje, u kojem ću moći da stvaram na razne načine i u raznim oblicima – svojim željama, rečima i rukama. A onda počnem da čitam knjigu Anastasija i pronalazim upravo sve to što nekako još ne sasvim jasno osećam u sebi, u knjizi jasno uobličeno i izraženo. I osećam nadahnuće, kao i stotine, tačnije milioni i milioni drugih čitalaca čiji se putevi srca počinju susretati sa Anastasijinim rečima i svime što ona predstavlja.

Anastasija sa prirodom oko sebe živi u jedinstvu, u saglasju, u potpunoj harmoniji. Njen dom je njena poljana u kedrovoj šumi u dalekoj sibirskoj tajgi, bez kuće, bez kolibe, skoro bez odeće, bez ičega „veštački stvorenog“. Svaka biljčica, svaka životinjica i svaka zver na poljani su deo njenog doma i dobrovoljno potčinjeni njoj i njenim potrebama. Ona poseduje dar razumevanja osećanja ili „predodređenja“ koja žive u biljkama i životinjama i pomoću toga dara ona sa njima komunicira, sa velikom ljubavlju. Ja sam već dugo godina upoznata sa time da su biljke i životinje živa bića koja zaslužuju pažnju i uvažavanje, ali moram priznati da to znanje kod mene nije prevazilazilo granice jedne lepe teorije, istinite, ali još uvek samo teorije. Čitajući reči Anastasije kao da se prvi put teorija počela transformisati u stvarnost, kao da se počela skidati koprena koja deli mene, stvarnu, sa tom teorijom i istinom. Nakon što sam pročitala njene reči moj pogled na biljni i životinjski svet se zauvek promenio, i nekako počeo da evoluira, da se pokreće sa mrtve tačke. I sa tim, ceo jedan novi svet, jedan novi pristup životu počinje da se otvara. Naravno, poznajem mnoge ljude, naročito žene, koji imaju lep i negujući odnos sa životinjama i biljkama, ali često se ti isti ljudi ne snalaze toliko u odnosima sa drugim ljudima, čak imaju negativna iskustva sa njima. A ima puno onih koji imaju lepe odnose sa ljudima, ali sa biljkama i životinjama ništa, ili čak negativno. Prava je retkost sresti osobu koja je uspešna u svim ovim odnosima, koja je celovita u svom ophođenju sa svetom oko sebe. A to treba da se neguje, da se vežba, kao i sve druge veštine. A najlepše je kada se vežba od samog detinjstva.

Nisam još došla do toga da Anastasija detaljnije priča o odgoju dece (a jedva čekam!), ali je iznela jedan divan predlog koji bih volela da isprobamo već sledećeg proleća. Kako saditi semenje zajedno sa decom, objašnjavati im šta se događa sa semenom, kako će mu biti lepo i toplo u zemlji i kako će od te toplote početi da raste, i sve nadalje šta će se dešavati. Kada se deca zainteresuju i počnu sama da seju, odvojiti jedan deo bašte za njih, da bude njihov, i dozvoliti im da oni sami sade kako oni hoće i šta oni hoće od ponuđenog semenja, i da se oni sami brinu o svojoj baštici, bez našeg uplitanja, osim da malo pomažemo, ali oni da vode. Anastasija kaže da biljke koje negujemo sa ljubavlju i čistom namerom imaju moć da nas izleče i da nam pruže „prostranstvo Ljubavi“ u kojem možemo da živimo život obgrljeni ljubavlju, toplinom, sigurnošću i radošću – jednostavnom radošću života koji kao delići i čestice Boga možemo da osetimo kada smo u harmoniji sa Njim i Njegovim energijama. Takođe smo dužni da takvo „prostranstvo Ljubavi“ pružimo svojoj deci od početka njihovog života.

Za sreću i radost nam nisu potrebni veliki bankovni računi, savremeni uređaji, šoping centri, disko klubovi, skupa letovanja, čak ni prestiž i slava. Kada je pisac knjige pitao Anastasiju, isposnicu bez igde ičega, koja „ništa nema, a nekako se stiče utisak kao da ima sve“ da li se ona Bogu obraća i da li moli za sebe nešto, ona mu je odgovorila: „Šta mogu da molim, kad mi je tako mnogo dato. Da Mu blagodarim treba i da Mu pomažem.“ Dakle, to što treba da ostavimo svojoj deci kao „prostranstvo Ljubavi“ (tako mi divno zvuči ova reč, naglašavajući da ljubav uvek oslobađa, nikad ne sputava) nije samo materijalno, nego je sačinjeno od mnogo finijih elemenata. Naše je da dokučimo kako i šta, i da integrišemo različite delove mozaika u celinu, ostvarujući ravnotežu bez koje nema harmonije. Počevši od prostranstva unutar sebe, odakle kreće sva kreacija.

Srdačno,

Tamara