3

Dani Jagoda

Odlučili smo da proteklu nedelju proglasimo počasnim imenom Dani Jagoda. Od kada su počele sazrevati idemo svako poslepodne u rit da ih beremo. Doživljaj je time veći i važniji pošto svi članovi porodice voze svoj bicikl do rita, kroz mirne Ađanske ulice i onda prašnjavim seoskim putem kraj livada i žitnih polja, kroz mirise rascvetale zove i bagrema, do malog parčeta zemlje našeg čika Nandike na kojem nas čekaju kuca Lora i sazrele pod listovima rumene jagode. Ima ih taman toliko da se ne umorimo previše berući ih, i da na vreme pobegnemo od vrelih sunčevih zraka u hladovinu stare dunje. Prvo se zasladimo onim najsitnijima i najmekšima, koje ne mogu dugo čekati u kantici sa onim malo krupnijima da ne ostanu prignječene, a koje su istini za volju najslađe i najmirišljavije. Dok se tope u našim ustima shvatamo da je sreća jednostavna baš poput ovih jagoda, na prvi pogled nenametljiva i neugledna, ali kada se okusi iz nje izbija slatkoća od koje osećamo da smo dobili dozu hranljivosti i zadovoljstva koja nam upravo treba u ovom trenutku… za razliku od „plastičnih“ jagoda iz prodavnice i sa pijace koje izgledaju savršeno primamljivo, ali kada ih okusimo ne dobijemo ništa osim osećaja da nas je zadovoljstvo zaobišlo i da smo prevareni.

Pošto ih imamo u izobilju, pravimo od njih poslastice koje najviše volimo: smoothi, sladoled, voćnu rižu, žele od jagoda, a povremeno se provuče i neki kolač. Ove poslastice ne samo da su ukusne nego se trudimo da ih učinimo što zdravijima za naše mališane. Pošto se proslava batinog rođendana dogodila baš tokom ovih blagoslovljenih dana, za tu posebnu priliku smo napravili voćnu tortu sa jagodama (bez jaja, naravno) i korpice sa šlagom i jagodama.

Nedavno mi je prijateljica dala ideju za fantastično zdrav, hranljiv i ukusan smoothi, koji ona koristi da zadovolji potrebe svoga sina koji zbog zdravstvenih razloga ne sme da jede šećer (hvala Bogu,na određeno vreme!). Osnovni sastojci su čija semenke (otprilike jedna kašika po osobi, potopljena preko noći), voće po izboru i neka vrsta mleka (kokosovo, bademovo, rižino i slično) ili jogurt. Da bi se obogatio nutrijentima može se dodati kašika ili dve konopljinog proteina u prahu, kašičica kokosovog ulja, gooji bobice, urme, mleveno laneno seme, pšenične klice i slične namirnice koje se popularno nazivaju „superhrana“ zbog visoke koncentracije nutrijenata u njima. Ovo je stvarno odličan trik ako hoćemo da serviramo detetu nešto zdravo što inače ne bi htelo da pojede odvojeno, i zaista široko polje mogućnosti kombinovanja i eksperimentisanja tokom čitavog leta dok ima svežeg voća u izobilju. Ja obično pravim ovu kombinaciju sa jagodama: jagode, čija semenke (prethodno potopljene u vodi), kokos, konopljin protein, prah semenki grožđa (koji je Ištvan doneo iz Austrije i koji nisam imala pojma gde da „uguram“ da bi ga neko pojeo!) i malo voćnog šećera ili banane. Deca obožavaju! A još više vole to isto u varijanti sladoleda – isti sastojci sa dodatkom domaće pavlake ili kajmaka koji skinem sa domaćeg mleka, i zamrznuto. Pre serviranja ga izvadim iz zamrzivača sat ili dva da se malo otopi i onda im serviram u kornete.

Ovih dana im je omiljeni doručak voćna riža – skuvana i proceđena riža (mi koristimo basmati), jogurt, jagode, šećer po ukusu. A omiljeni slatkiš žele od jagoda – jagode i šećer po ukusu sa dodatkom agar agara (vegetarijanska zamena za želatin). Jagode se kratko skuvaju sa šećerom, doda se agar agar pomešan u vodi (otprilike 1 kašika na pola čaše vode) i kuva se zajedno oko 5 minuta. Ostavi se u frižider da se ohladi i stegne.

Nadam se da ćete dobiti inspiraciju da isprobate neki od ovih recepata. Ako dobijete ideju da smislite neki vaš originalni recept poslastice sa jagodama obavezno mi javite! Prijatno!

 

Advertisements
0

Proleće naše ljubavi

153

Sada je vreme kada cvetaju višnje i kruške u našem dvorištu. Krošnje su im postale raskošne bele krune koje nas opijaju slatkim mirisom i brujanjem neumornih pčelica kad god prođemo ispod njih. Sada je vreme kada su ulice posute cvetnim stazama žutih maslačaka u čijim glavicama se ogleda osmeh sunca koga smo se tako puno uželeli tokom zime. Sada je vreme kada vredni ljudi izlaze da okopavaju bašte u svojim dvorištima i pred svojim kućama, da miluju cveće koje je se budi da bi ukrasilo lepotu proleća još jednom bojom i još jednim mirisom. Sada je vreme kada šuma počinje da treperi veselim cvrkutanjem ptica i zujanjem bubica, zelenim travčicama i puzavicama, radosnim skakutanjem ponekog užurbanog zeca kroz grmlje.

Sada je vreme kada se sunce ogleda u svetlim očima mojih mališana, koje se raduju što je zimi došao kraj. Sada je vreme njihovog  veselog cičanja zato što mogu da obuku majice kratkih rukava, da se valjaju po travi, da se grle sa kucom, da se probijaju kroz šumsko šipražje, da kuvaju u pesku, da bacaju kamenje u kanal. Sada je vreme kada ozarenih lica donose buketiće belih rada da obraduju mamu i tatu. Sada je vreme kada od biciklova i guralica-motora zamišljaju da su ovce, koze, krave i konji i da je čitavo dvorište jedna velika i lepa farma u kojoj su oni glavni farmeri. Sada je vreme kada po nekoliko puta na dan menjaju imena, pol, odeću i ulogu u neprekidnim talasima mašte koji ih nose tamo gde naš razum ne može da ih prati.

Sada je vreme kada se svake večeri kao maleno klupko ušuškaju u moje krilo, sa čežnjom za bliskošću i utočištem od svih loših snova, nejasnoća i nesigurnosti. Sada je vreme kada su njihova telašca još uvek mala da mogu stati u moje naručje, a njihova ljubav još uvek nevina da ne poznaje mane i nedostatke u voljenim bićima. Sada je vreme kada je ljubav među nama toliko potpuna, toliko živa, toliko ogoljena i neprikrivena, toliko – kako neće biti nikada više.

Proleće će uskoro proći. Višnje i kruške će izgubiti bele cvetove za nekoliko dana. Maslačak će uskoro moći da se oduva ka nebeskom prostranstvu. Narcisi prolaze, jorgovani dolaze – vreme nastavlja svoj nepogrešivi hod po stazama večnosti. Naša mala deca će za nekoliko godina postati ne baš toliko mala. Uskoro neće moći da se sklupčaju kao maleno klupko u moje naručje. Uskoro neće tražiti kod mene utehu od loših snova. Uskoro više neće donositi buketiće belih rada jer će misliti da to možda i nije najbolji poklon (a da li će znati da mami nikada nijedan poklon neće biti draži od upravo tih belih rada i njihovih lica ozarenih čistom ljubavlju dok ih nose?). Uskoro će početi da posmatraju svet očima razuma u kojima biciklovi nikada ne mogu postati koze i ovčice. Uskoro će njih poneti talasi mladosti, a nas će odneti talasi starosti. I dobro je to, tako treba biti, naročito kada mladost donosi zdravlje i volju za učenjem, a kada starost donosi spokoj mudrosti. Ali ipak, sada mi ništa ne može pomoći da ne osetim bol prolaznosti, onaj isti koji me prati celog života iz razloga kojih se sećam kao i onih koje samo naslućujem. Baš je on, taj tupi i duboki bol tuge zbog prolaznosti nečega što ne želimo da ikada prođe, glavni pokretač moga neumornog traganja ka smislu života izvan prolaznosti. Ipak,u ovom trenutku, sa bolom zbog neminovne budućnosti se prepliće toplina sreće sadašnjosti u kojoj živim, u kojoj su mi deca još uvek mala i u kojoj još uvek imam puno prilika da im pružim ljubav kroz bliskost nesputanu ograničenjima sveta odraslih.

I trudiću se da uživam u tome što više, bez obzira na neudobnosti i poteškoće koje ovaj period života prate. Ako su vam deca još uvek mala, uživajte i vi!

016

 

 

 

 

0

Rad kroz igru

Jedna od stvari koja je meni nedostajala u detinjstvu, ali koje tada nisam bila svesna, bio je nedostatak korisnog rada. Imala sam puno igre, puno slobode, puno čitanja i maštanja, što je sve divno, ali nedostatak praktičnog rada i kućnih poslova mi je kasnije u životu doneo nedostatak praktičnosti sa kojim sam se kao odrasla osoba morala izboriti sopstvenim naporima. Možda sam upravo zbog toga svesna koliko je važno da svoju decu ne lišim mogućnosti da učestvuju u praktičnom radu od svoje najranije dobi. Isti koncept sam pronašla u Waldorf sistemu obrazovanja, kao i u Vedskom sistemu koji se još uvek delimično sledi u današnjoj Indiji. Tokom svog boravka u Indiji puno puta sam se divila spretnosti sa kojom mala deca obavljaju niz praktičnih poslova, od pravljenja čapatija (indijske lepinje) do vožnje čamca. Kao i u ostalim tradicionalnim kulturama, i tamo se deca od malena uključuju u aktivnosti odraslih, i najčešće nastavljaju da se bave istim poslovima kao njihovi roditelji. Osim zadivljujuće spretnosti (mislim da indijska populacija, i azijska uopšte, ima genetski predodređenu daleko veću spretnost nego evropska, moje lično zapažanje puno puta potvrđeno) njihova deca pokazuju i veliko interesovanje da obavljaju te svoje dužnosti, i najčešće ih čine sa strašću i poletom. Nakon što sam postala majka, shvatila sam da je prirodna odlika dece da su zainteresovana da obavljaju aktivnosti odraslih i da koriste predmete koje koriste odrasli, zato što do svoje 7 godine njihovo učenje se odvija putem imitacije (prema Waldorf pedagogiji). Sigurna sam da svim majkama vrlo brzo postane jasno kako se njihove bebe i mala deca mnogo češće nego igračkama zabavljaju sa ključevima, kašikama, varjačama, kuhinjskim posudama, kartonskim kutijama, praznim kozmetičkim bočicama i ostalim stvarima koje vide da njihovi roditelji svakodnevno koriste.

Igra i praktičan rad mogu i trebaju da idu ruku pod ruku u životu male dece. Učestvujući u aktivnostima odraslih i dajući svoj doprinos deca stiču osećaj vrednosti i pripadnosti, koji gradi njihovo unutrašnje samopouzdanje. Takođe postavljaju temelj za radne navike u budućnosti, uspostavljaju zdrav odnos prema radu kao prirodnom načinu funkcionisanja i življenja, i postepeno stiču veštine koje su im potrebne za obavljanje raznih vrsta poslova. Sve ovo se dešava pod uslovom da učestvuju u radu koji je u skladu sa njihovim uzrastom i sposobnostima, bez pritiska i očekivanja. Da li je rad u skladu sa njihovim uzrastom pokazuje prosta činjenica da je dete poletno i zainteresovano za određenu aktivnost, i da je može obaviti sa lakoćom ili sa umerenim naporom. Ako je aktivnost preteška ili prekomplikovana izazvaće frustraciju što može dovesti do kontraefekta. U Montesori pedagogiji postoji termin „sweet spot“, koji se odnosi na aktivnost za čije obavljanje dete treba da uloži napor, znači malo teži zadatak nego što je detetu uobičajen, ali ne pretežak da izazove frustraciju jer ne može da ga obavi. Drugim rečima, ni previše teško ni previše lako. Obavljanjem takvih zadataka se razvijaju moždane vijuge, tu dolazi do povezivanja sinapsi, jer zahtevaju koncentraciju i fokus koji je u skladu sa detetovim sposobnostima i izazivaju osećaj uspeha i samopouzdanja. Ne moramo se previše truditi da pronađemo takve aktivnosti za dete, jer će ono prirodno biti privučeno upravo njima, zato što su mu one potrebne. I najčešće će učestvovanje u njima donositi veliku radost.

Jedna od najjednostavnijih, najkreativnijih i najpraktičnijih, a ujedno i najradosnijih aktivnosti za decu je kuvanje. Kuvanje je izuzetno zanimljiva aktivnost sa gledišta male dece, jer podrazumeva manipuliranje materijalima kao što su voda, vatra, brašno, začini i predmetima kao što su posude, poklopci, noževi, rendalice, varjače i druge interesantne parafernalije. Naša deca su uvek dobrodošla u kuhinju, bilo da pomažu ili da rade neku drugu aktivnost za kuhinjskim stolom. Ono što ih najviše privlači je da mese i oklagijom valjaju testo (ili da se igraju homemade plastelinom), da mešaju varjačom testo za palačinke i kolače, a ako imamo uslove, vreme i živce za pravu „prljavu“ igru, da mešaju svoje testo od brašna, vode i raznih začina – radost najveća! Veliku radost donosi i bilo koja radnja sa vodom: pranje povrća i voća u velikom plastičnom sudu sa vodom, pranje posuđa, sipanje vode iz jedne u drugu posudu, ili kupanje plastičnih i gumenih igračkica u njihovim kadama i bazenima (nisam pristalica plastičnih igračaka, ali čuvam jednu kolekciju sitnih igračkica za ovakve prilike, i jednu krupnijih za igre u letnjem bazenu i u pesku). Ponekad im dozvolimo da rendaju povrće kao što je šargarepa na pravoj rendalici, sitnoj, uz pažljivo nadziranje. Razmišljam da započnem i davanje plastičnih noževa kojima mogu da seku mekano voće, takođe uz pažljivo nadziranje. Kada im damo odgovornost uz zahtev da jako paze jer to može biti opasno, oni se jako uozbilje i uistinu paze, a uz to budu presretni da im je data mogućnost da urade nešto tako „ozbiljno i važno“.

Bašta je još jedan nepresušan izvor mogućnosti da se mala deca uključe u smisleni rad. Proleće je idealna prilka za to: sejanje semena i sadnica, kopanje, grabljanje, zalivanje, čupanje trave i korova, branje cveća, povrća i voća. Malini i ja smo danas pre podne bile na pijaci i kupovale cveće za baštu, i ona je insistirala da nosi saksije u korpi (bila je prava atrakcija na pijaci, tako mala, a radi tako ozbiljan posao, što je jasno odavao izraz na njenom licu!). Kasnije smo naravno zajedno posadile sadnice, uz povremene smetnje njenog mlađeg brata koji je zakopavao rupe koje je ona pokušavala da napravi u zemlji, ali uspele smo ga primamiti nekim „specijalnim“ alatima u drugi deo bašte. Pranje tatinog automobila i metenje dvorišta (sa velikim metlama!) su takođe omiljene aktivnosti. Ali ovih dana definitivno najomiljenije je čupanje trave za kozu i jariće, koji će uskoro da nabubre od silne hrane kojima ih natrpavaju (znam šta ćemo sad, da nahranimo kozu!).

Od poslova unutar kuće sve aktivnosti čišćenja izazivaju njihovo interesovanje i učešće. Jedna od boljih investicija, i smešno jeftinih, je bila kupovina plastičnih boca sa raspršivačem za svakog po jedna, zajedno sa krpicom, tako da mogu da čiste prozore i vrata zajedno sa mamom. Osim prozora i vrata prskaju se i igračke, police, ormari, zavese, kosa, lica… Ali važno je da nam obezbeđuju barem pola sata neprekinute zabave, uz koju mama zaista uspe nešto i da obriše (a često i igračke budu čiste, iako previše mokre).

111

079

178

024

Ovo su dva predivna i inspirativna članka na temu smislenog rada za malu decu sa mog omiljenog bloga „The Parenting Passageway“ (Prolaz Roditeljstva): http://theparentingpassageway.com/2011/06/28/guest-post-meaningful-work-for-toddlers/

http://theparentingpassageway.com/2011/06/29/more-about-how-to-create-meaningful-work-for-toddlers/

Rado bih volela da čujem još neke ideje o tome kako pružiti deci priliku da rade kroz igru i da se igraju kroz rad…

Srdačno,

Tamara

4

Proleće u našem dvorištu

Stiglo je proleće i evo nas opet u našoj porodičnoj kući u Adi. Prošlog leta smo se ovde divno proveli, i jedva smo čekali sunčane prolećne dane da izađemo izvan četiri zida u dvorište i baštu. Od kada sam dobila decu počela sam da uviđam koliko je važno provoditi vreme napolju, u dodiru sa zemljom i prirodom. Najlepša sećanja iz moga detinjstva su povezana sa igranjem napolju, bilo da je to dvorište ispred zgrade, dvorište kod babe i dede na selu, ili plaža na moru. Sećam se penjanja po drveću, vožnji biciklovima po salašima u okolini Sombora, pečenja kukuruza na vatri sa drugom decom (koji smo prethodno ukrali sa neke obližnje njive), skakanja po senu i penjanja po tavanu u seoskom dvorištu kod babe i dede, beskrajnog plivanja i kupanja u moru kod druge babe i drugog dede. I pored tih lepih iskustava, uvek sam osećala veliku želju za boravkom u prirodi, i to što sam imala nije mi bilo dovoljno. Ja sam odrastala uz knjige o Tarzanu i Vinetu-u, i maštala sam o životu u nekoj kolibi u sred šume, da se budim i spavam uz zvuke prirode oko sebe, da osetim njen puls i ritam celim svojim bićem. Kasnije sam u velikoj meri zadovoljila tu svoju želju putovanjima po Indiji, gde sam često bila okružena predivnim prizorima skoro netaknute prirode, hodala bosonoga po prašnjavim putevima, jela sa tanjira od bananinog lišća, kupala se u divnim rekama, jezerima i okeanima. Moj suprug je imao još više sreće i proveo je detinjstvo u simbiozi sa prirodom oko reke Tise, baš ovde u Adi. Iako je sam gradić oronuo, opusteo i umrtvio se, kao što je danas slučaj sa mnogim manjim mestima po Vojvodini, priroda u Adi je i dalje neobično lepa i živopisna. Široka, peščana plaža na obali Tise, u produžetku šumica koja je puna kampera od maja do oktobra, sa druge strane dolme još jedna pitoma šumica sa raznim drvenim spravama za vežbanje i igralištem za decu, mali zoološki vrt, luksuzno opremljen letnji bazen sa još jednim igralištem za decu. Ako je neko željan više divljine preko Tise se nalaze guste šume u kojima se mogu videti divlje životinje i zanimljivi prizori prirodne lepote. Kada ovome svemu dodamo i činjenicu da tu imamo porodičnu kuću u kojoj žive suprugova majka i brat, da ima dosta mesta i za nas, kao i poprilično veliko dvorište, nije čudno da smo baš Adu izabrali za svoje mesto stanovanja. S obzirom da nismo vezani poslom za određeno mesto boravka, imamo sreću da možemo da ga biramo.

Iako postoje određeni nedostaci u celoj ovoj priči, naša ideja je da želimo deci obezbediti prirodno okruženje što je više moguće. Želimo im pružiti mogućnost da borave što više vremena napolju na čistom vazduhu, da budu u dodiru sa zemljom i sa životinjama, da učestvuju u seoskim poslovima koji su povezani sa zemljom i prirodom. Sve ove aktivnosti imaju pozitivan, uzemljujući i umirujući efekat na decu, kao i na ljude. Deci je to naročito potrebno, jer njihov organizam i celokupni sistem su u intenzivnom razvoju, i u ranom uzrastu najvažniji način njihovog izražavanja je fizički. Drugim rečima, potrebna im je fizička aktivnost mnogo više nego odraslima, što znači da im treba puno slobodnog prostora za pokretanje, puno slobodnog vremena za istraživanje, puno svežeg vazduha i hrane pune hranljivih sastojaka i svežine (prane). Sve ovo je postalo teško ostvarljivo u uslovima gradskog modernog života, ali ovo su i dalje osnovne potrebe malog deteta, pored onih za ljubavlju i pažnjom. Nedavno sam razgovarala sa prijateljem koji radi kao vaspitač u vrtićima gde predaje engleski za decu. U protekle dve godine je radio u svim vrtićima u Subotici i okolnim mestima. Rekao mi je kako je primetio da su deca sa sela mnogo mirnija, nežnija i pribranija nego deca iz centra grada. Prema njegovim rečima, deca iz grada su više nasilna, nestrpljiva i imaju manji kapacitet pažnje nego deca iz sela. Pitala sam ga šta je razlog tome, i odgovorio mi je da deca iz grada mnogo više gledaju tv i igraju igrice, a deca sa sela manje. Pitala sam ga kako to zna, pa i deci na selu su dostupne te stvari. Odgovorio je da je to zaključio slušajući ih o čemu pričaju. Deca iz grada pričaju o likovima i događajima koje upijaju sa medija, a deca iz grada o životinjama, šta su radili kod kuće i slično. Njegove reči su mi bile još jedna potvrda mojih razmišljanja i ubeđenja po tom pitanju.

Od kada smo stigli u Adu, naša deca su više vremena napolju u dvorištu nego unutra. Prosto ih ne mogu nagovoriti da uđu u kuću. Konačno su kročili u fazu da im nije neophodna moja prisutnost svakog minuta (na moje olakšanje!), tako da mogu obavljati mnogo više kućnih poslova nego ranije. U dvorištu imamo dva psa, jednu kozu i dva jarića. Malini se sprijateljila sa svima, i kada su koza i jarići u svojoj štali svakih pet minuta ide do vrata štale da ih pozdravi i pruži im ruku da joj poližu dlan. Čupa travu za njih, hrani ih iz ruke, mazi ih, tepa im, priča sa njima, i hvali se okolo kako je ona njihova pastirica. Gabriel nije toliko blizak sa životinjama kao ona, iako voli da se pojuri sa jarićima i da ih gnjavi, ali brzo mu to dosadi pa onda sedne na neko od svojih vozila (imamo celi vozni park), i jurca unaokolo. Sva sreća pa voli da kuva (možda zato što je tata kuvar), tako da smo napravili mali šporet od cigli i crepova ispod kojeg on „zamišljeno“ loži vatru, peče, meša, kuva. Malini ima malo više sofisticiranu varijantu sa plastičnim posudicama na drvenom stoliću na rasklapanje. Tu je brdo peska, lopatice i ašovi, kao i gumeno crevo sa vodom koje obožavaju da koriste za pranje svojih biciklova po sto puta na dan (kada je toplo i sunčano). Zalivaju cveće i drveće iz svojih kantica, pomažu mi da beremo cveće i povrće iz bašte, seju semenje sa tatom i bakom, peru rotkvice koje će baka i stric nositi na pijacu da prodaju. A između svega ovoga se igraju svojih „zamišljenih“ igara koje samo oni razumeju i koje su samo njima zanimljive. Bude tu povremeno i plakanja i svađanja i kenkanja, ali važno je da se ujutru bude sa osmehom i poletnim planovima šta će sve toga dana da rade.

315  327

304  289

291  292

306  310

Učimo da budemo zadovoljni sa jednostavnim stvarima i zahvalni na svemu što imamo, kako oni tako i ja. I da što više uživamo u proleću.

Srdačno,

Tamara