0

Indija kroz moj prozor

Prvi susret sa Indijom može da bude veoma zbunjujući. Doživljaj meteža koji vlada na ulicama bilo kojeg indijskog grada može da izazove osećaj velikog iznenađenja, skoro neverice, kod nekoga ko je navikao na ustaljeni red života na zapadu. Ljudi, automobili, rikše, biciklovi, krave, koji se susreću i mimolilaze u rastojanjima od jednog milimetra, u bujicama kojima kao da nema kraja. Sve prodavnice su otvorene poput izloga, i u njima se sedi, leži, jede, šije i drema, u trenucima kada neko iz njih ne viče da uđeš unutra da bi dobio najkvalitetniju robu po najjeftinijoj ceni. Po svim sporednim uličicama, po svim mogućim rupama i stepenicama sede ljudi, prolaze, odlaze, viču, razgovaraju, gledaju te crnim, vatrenim pogledima bez imalo ustručavanja. Prosjaci zapanjujuće izvrnutih i uvrnutih udova ti presreću put i traže milostinju, gledajući te ne baš „milosrdnim“ nego zahtevajućim pogledom. Kao i prodavci bilo čega, kojima iz očiju kipti zahtev da kupiš njihovu robu. Kao i vozači rikši koji se svakog minuta zaustavljaju pored tebe da pitaju da li ti treba njihova usluga. Da ne spominjem “nevidljive” kradljivce koji vrebaju na svakom koraku da te oslobode težine novčanika koji nosiš sa sobom (i koji je zato najsigurnije nositi uz telo ispod spoljašnje odeće, što skrivenije od pogleda prolaznika). Okružena mnoštvom očiju koje te gledaju direktno sa velikom snagom volje, zahtevajući ovo i ono od tebe, u isto vreme čula bombardovanih jarkim bojama ženskih sarija i mirisima ljutih mešavina začina iz restorana i opojno slatkog dima mirisnih štapića koji se izvijaju sa malih oltara u prodavnicama, čaj-šopovima i taksijima,počinješ da se osećaš prvo hipnotisano, zatim umorno, i na kraju uspaničeno sa željom da se što pre sakriješ u svoju hotelsku sobu u kojoj ipak imaš koliko-toliko kontrolu nad okruženjem i dešavanjima.

Ovaj intenzivni splet pokreta, glasova i komešanja sačinjava niti kojima je ispleten čarobni ćilim života u Indiji. Ono što je u njemu najčudnije i najčarobnije je postojanje neke vrste harmonije u preplavljujućem haosu koji vlada. To je najočiglednije na primeru njihovog saobraćaja. Na prvi pogled po putevima vlada potpuna ludnica, bez pravila i zakona, sa automobilima koji idu jedni drugima u susret kao da će se sudariti, a onda u zadnjem sekundu se mimoiđu na milimetarskom rastojanju. Kada bi neko sa zapada bio prinuđen da vozi u takvim uslovima sigurna sam da bi nakon pola sata doživeo nervni slom. A u Indiji je to svakodnevna, neprimetna, obična rutina. Na isti način sva njihova telesna kretanja odišu spretnošću, prosto kao da među njima teče neki nevidljivi fluid koji im omogućava da se glatko kreću i neprimetno mimoilaze, bez napora i nervoze. Od kada sam prvi put kročila u Indiju pa sve do danas, ova njihova osobina me ne prestaje iznova oduševljavati, pa čak izazivati divljenje (uprkos raznim njihovim manama i nedostacima kojih sam u međuvremenu postala svesna). I često sam pokušavala da dokučim tajnu iz koje izvire ova njihova, za mene zaista čarobna sposobnost. Kada sam savladala prvo čuđenje i nesigurnost u dodiru sa indijskom gužvom, počela sam da uživam šetajući po njihovim pijacama i osećajući tu vibraciju energetske usklađenosti koja me je nosila kao talas u struji jedne vesele i živahne reke.

Jedan od razloga sigurno mora biti u činjenici da Indijci dele svoj neposredan telesni prostor sa puno ljudi. Da bi se živelo u takvoj telesnoj bliskosti sa ljudima oko sebe moramo razviti mnogo veću prilagodljivost nego kada imamo puno prostora samo za sebe. Već od samog rođenja, Indijci svojim bebama dozvoljavaju da se prevrću jedne preko drugih, stavljaju ih da leže zajedno na istom krevetu (ili ćebetu) i ne sputavaju njihove prirodne kretnje. Drugi razlog je sigurno u tome da Indijci od malih nogu uče svoju decu svim vrstama praktičnih delatnosti kojima se i roditelji bave, bilo da je to kuvanje, šivenje, obrađivanje drveta, rad na zemlji, prodavanje u šopu ili služba u hramu. Moj muž u polušali ima običaj da kaže kako svaki muškarac ili žena u Indiji zna da savršeno valja čapati – koga god sa ulice da uvedeš u kuhinju to će znati da uradi! Jednom je jedan gost Indijac stvarno ušao u kuhinju hotela u Austriji gde moj muž radi zahtevajući neko pecivo, a onda je i sam zasukao rukave da pokaže kako to treba napraviti. Pošto ima puno iskustva sa Indijcima Ištvan se samo nasmejao na njegov gest i upitao ga: Kako to da vi svi u Indiji znate da pravite dobar čapati? Odgovor je bio: Zato što u detinjstvu pomažemo mami da ih pravi.(A mislim da u tom valjanju čapatija ima nešto stvarno privlačno za decu, jer seka i bata obožavaju da ih prave isto koliko vole da ih jedu!)

Moje divljenje ne izaziva samo njihova puka telesna spretnost, nego savitljivost, elastičnost, prilagodljivost, tolerancija, uravnoteženost i uzemljenost koje se kriju iza toga. To nije nešto što se može “nabildovati” kao sportska veština. To je nešto što prožima sve nivoe bića, i što Indijci očigledno stiču samim svojim rođenjem, kao jedno od mnogobrojnih darova svoga bogatog nasleđa. U poređenju sa njima, u načinima kako se krećemo, baratamo sa predmetima oko sebe, obavljamo neke uobičajene aktivnosti kao što je vožnja bicikla na primer, mi zapadnjaci u većini slučajeva izgledamo kruto i nespretno. To ja najtačnije opisala jedna moja prijateljica, dok smo zajedno stojale na obali Gange i posmatrale indijskog dečačića od nekih 8 ili 9 godina kako upravlja čamcem: Dok gledam ovo dete osećam se kao invalid!

Kao što su im telesni pokreti spretni i elastični, takvi su im i umovi. Granice mogućih ishoda određene situacije kod njih nisu nimalo krute nego vrlo savitljive. Oni uspevaju da uđu u prepun autobus sa ogromnim tovarom na leđima bez da trepnu, na biciklo natovare stvari za koje ni u snu ne biste pomislili da je moguće da ih prevoziš, u rikšu primaju putnike i kada pomisliš da je nemoguće da stane još ni igla. Kad god treba rešiti neku administrativnu stvar ili bilo koju vrstu projekta, nikada ne treba odustati čak i kada stvari izgledaju nemoguće, jer u Indiji je sve moguće. Ne samo zato što vlada korupcija, nego zato što oni zaista reaguju na snagu uma. Ko ima jaču želju i sa jačom umnom snagom je pokušava sprovesti, može da pomeri takozvane granice onoga što naizgled nije dozvoljeno i onoga što naizgled nije moguće. To je nepisano pravilo života u Indiji – neprekidno sučeljavanje tvoje volje i volje prodavaca, pomoćnika, službenika, komšija i prolaznika. Pošto pravila nisu tako čvrsto utemeljena kao u sređenim državama zapadnog sveta, ljudima koji dolaze iz tih država je teško i naporno (barem dok se ne naviknu) da žive u takvim uslovima u kojima se od njih zahteva neprekidna pažnja, budnost i svesnost o postojanju rastegljivih mogućnosti u svakom aspektu života, kako pozitivnih tako i negativnih (možeš biti prevaren u sekundi, a možeš upoznati i najmilosrdniju osobu svog života koja se baš tu stvorila da ti pomogne!). Sa druge strane, to je upravo onaj elemenat koji životu u Indiji daje neodoljivi šarm neprekidne pustolovine, zabiberen egzotičnim čulnim nadražajima koji te raspaljuju, a istovremeno ljuljuškaju na jastucima Hiljadu i jedne noći. Nije ni čudo što se za Indiju oduvek najviše interesuju ljudi skloni ekstremnim iskustvima kao što su umetnici, duhovni tragaoci i frikovi od hipi doba pa sve do današnjeg elektro-tehno-talasa.

Zato boravak u Indiji uvek, skoro nepogrešivo, menja ljude koji je posete, naročito one koji u njoj borave duže vremena. Zato što u nama neminovno budi prvo nesigurnost i strah od snalaženja u džungli spontanog haosa koji vlada, ali i duboke snage koje nismo ni znali da nosimo u sebi (ukoliko pre toga uspaničeno ne pobegnemo, hahaha). U Indiji smo prisiljeni da budemo jaka osoba, ličnost koja zna šta hoće i šta neće, koja zna da se suprotstavi da ne bi bila iskorištena i pregažena, i koja zna da ostvari svoje namere uprkos mogućim preprekama. Ta snaga ličnosti uopšte ne mora biti tipa agresivnog laktaša koji se probija i usput “ubija” sve oko sebe, što je uglavnom pravilo snalaženja u džungli modernog zapadnog sveta. U Indiji snaga znači autentičnost, postojanost namere, sposobnost prodiranja do nečijeg srca i nečije savesti, vernost svojim principima, tolerancija, strpljenje, prilagodljivost i elastično razmišljanje. U Indiji smo pre ili kasnije prisiljeni da ispoljimo sebe onakve kakvi jesmo, sa svojim manama ali i snagama koje leže skrivene u nama. Tamo su zidovi između čoveka i prirode koja ga okružuje mnogo manji I mnogo tanji nego što smo ih podigli u zapadnoj civilizaciji, i samim tim su manji zidovi između naše spoljašnjosti i naše istinske prirode. U Indiji je stvarnost ogoljena i žilava, kao prljavština po ulicama i spaljivanje mrtvog tela na obali svetih reka. Ali osim prljavštine tamo ćete naći najlepše građevine od kamena i mermera, najskupocenije materijale i parfeme, najuzvišenije filozofske postulate, a dok se spaljuje mrtvo telo na obali jedne od mnogobrojnih svetih reka rođaci i prijatelji uz pesmu i muziku ispraćaju dušu pokojnika u novi život.

U Indiji se čvrsto stoji na zemlji, bosih nogu, povezano sa korenima. Jedan od najlepših darova Indije je bila mogućnost da bosih nogu hodam po njenom tlu. Zato moje srce rezonira sa ovim rečima koje je napisao Karl Jung još davne 1938 godine nakon posete Indiji: “Sasvim je mogućno da je Indija autentični svet, i da beli čovek živi u ludnici punoj apstrakcija… Život se u Indiji još uvek nije povukao u čauru glave. On još uvek predstavlja celokupno telo koje živi. Nije nikakvo čudo što se Evropljanin tu oseća kao da sanja; čitav život Indije je nešto o čemu on može samo da sanja. Kada hodate bosonogi, ne postoji opasnost da zaboravite na zemlju!”

U Indiji sam upoznala sebe bez maski i ulepšavanja. Tamo sam bila suočena sa svojim najdubljim strahovima, i tamo sam shvatila koliko snage ima u meni. Tamo sam prvi put naučila kako da se žestoko naljutim i odbranim sebe. Tamo sam osetila koji su moji najveći izazovi i “unutrašnji demoni” koje treba da savladam. Tamo sam shvatila da je priroda živa, da nam uzvraća onako kako se mi ponašamo prema njoj, i da je život večan. Tamo sam poverovala da Bog sigurno postoji i da brine o nama, iako sam ranije uvek sumnjala u to. Tamo sam doživela prve osećaje ushićenosti zbog Božije ljubavi i velikodušnosti, i odlučila da je put prema Njemu onaj koji će me voditi dalje. Ovo sam sve doživela još pri prvim posetama Indiji, kada sam tek postala punoletna i “ispilila se iz ljuske jajeta”. Tada još nisam sve na ovaj način razumela, ali kada pogledam unazad vidim da sam već tada postala ono što sam sada, kao skica koja se tokom godina popunjavala bojama i zaokruživala u sliku.

I pogodite šta – danas mi više nije važno da li živim u Indiji ili na nekom drugom mestu. Ja Indiju nosim u sebi, upravo ovu Indiju koju sam opisala, koja je odredila putokaz moga života i otkrila mi moj sopstveni lik u ogledalu večnosti.

Namaskar!

fotografija: Kristina Radnić

 

0

Indija, trenuci kroz večnost

Ovoga puta je moje iskustvo Indije bilo veoma opušteno. Ta vibracija me i dalje drži kako u svakodnevnici tako i na ovom virtuelnom prostoru, pa se moji putopisi polagano i ležerno ispoljavaju. Ova vrsta opuštenosti je dobrodošla da povremeno razbije užurbanu svakodnevnicu čoveka koji živi punom snagom na fizičkom nivou. U svetu modernog načina života to se postiže odlaskom na godišnji odmor, a u svetu kako drevnog tako i današnjeg Indijca, odlaskom na hodočašće. Širom Indije postoji nebrojeno puno svetih mesta koja se masovno posećuju u vremenskim intervalima koji su određeni datumima specifičnih festivala i proslava. Ove festivale nema potrebe reklamirati, oni se postojano održavaju utabanim putevima vekovne tradicije. Neko malo seoce u nekom zabačenom delu zemlje iz jednog u drugi dan preraste u sedište masovnog događaja u kojem učestvuje hiljade i stotine hiljada ljudi, koji se jednostavno stvore tamo u određeno vreme, i nestanu nakon nekoliko dana kada obave sve svoje molitve, obilaske i obredne ceremonije predviđene proslavom. Postoje i mesta koja tokom cele godine vrve od hodočasnika kao mravinjaci. U Indiji postoji puno religioznih tradicija kao što su hinduizam, vaišnavizam, tantrizam, budizam, đainizam, i sve ove tradicije imaju nebrojeno puno svetih mesta koje njihovi poklonici posećuju tokom cele godine. Sva ova mesta imaju svoje hramove i specifična obeležja po kojima su poznata i jedinstvena, kao i svoje priče i legende koje tim mestima daju značaj i valjani razlog da bude tako posebna. Zato nije preterivanje kada kažemo da je Indija jedna od retkih prostornih dimenzija u kojoj legenda i stvarnost žive zajedno i usklađeno, plešući zagrljene kroz današnji trenutak kao što su plesale i vekovima ranije, i kao što će nastaviti da plešu u vekovima koji dolaze. Pojam trajanja i večnosti ovde postaje opipljiv kao toplina kamena drevnog hrama pod našim dlanovima, kao ukusi jela koja se vekovima kuvaju na isti način sa istim začinima i koja sada osećamo da se razlivaju pod našim nepcima. Zato svako hodočašće omogućava direktan dodir sa večnom duhovnom dimenzijom koja postoji nezavisno od našeg malog i prolaznog fizičkog postojanja. Taj dodir može da bude toliko okrepljujuć i čaroban da se nakon njega osetimo preobraženi i drugačiji nego ranije. Zato svaki odlazak u Indiju, koja jednostavno pulsira živom tradicijom koja traje uprkos svemu, pruža mogućnost da se vratimo drugačiji nego što smo bili. Naša novinarka i pesnikinja Gordana Brajović je lepo opisala ovu transformišuću moć Indije i smisao hodočašća: U Indiju možeš da uđeš sa svih strana, ali moraš da izađeš kroz sebe.

Za nas je ovo putovanje bilo istovremeno hodočašće, odmor, unutrašnje obnavljanje, druženje sa starim prijateljima i sećanje na stara dobra vremena. Za našu decu je bilo prvo upoznavanje sa čarobnom lepotom hramova, sa vrućinama vlažne bengalske džungle, sa bosonogim danima i noćima ispod ventilatora, sa blatnjavim igrama u plićaku Gange, sa novim drugarima i drugaricama koji pričaju drugačijim jezicima, ali vole iste igre kao i oni. Počeli smo svirati nove instrumente i pevati drevne stihove i mantre. Isprobali smo nove ukuse nepoznatih voća i povrća, od kojih su nam se ipak najviše sviđale banane i damini prsti. Jeli smo ručak prstima sa bananinog lista koji nam je služio kao najzeleniji i najekološkiji tanjir. Pili smo vodu iz oraha kokosa koja ima moć da osveži telo od tropske vrućine.Trčkarali smo po dvorištu za sitnim vevericama i pokušavali da uhvatimo njihov brzi ritam. Malo smo se plašili majmuna koji su nekoliko puta zauzeli grane drveća iznad našeg igrališta. Bili smo oduševljeni susretom sa slonovima i prilikom da doživimo njihovu maestralnu veličinu izbliza. Svaki dan smo čitali nove priče o Krišni i divili se njegovim zapanjujućim delima i nestvarnoj lepoti njegovog čarobnog sveta. Boravak u Indiji je kao mali prozor u taj svet, bajkovit i nestvaran, a opet tako privlačan i blizak duši deteta. A mi odrasli, kada se iznova osetimo kao deca koja počinju da veruju u čudo postojanje bajke koji se nazire kroz maglovita okna naše vere, želje i nade, znamo da smo na pravom putu.

0

Mirni dani u Indiji

Tu smo već dve nedelje, u vlažnoj, treperavoj, tropskoj bašti ispunjenoj cvrkutom ptica. Od ranog jutra nas budi njihov glasni poj, pomešan sa lenjim zvucima jutarnjih raga koje se razležu sa hramskog razglasa. Ovde se ptice ne plaše ljudi, razigrano lete kroz krošnje palmi, mangoa, kadambi, nima i banjana. Cvrkuću, pijuču, čavrljaju, glasno kao da su kod kuće, a ljudi koji tuda šetaju kod njih u gostima. Sve poverljive priče o svetim mestima kao što je ovo kažu da su ptice upoznate sa mnogim tajnama koje ovakva mesta kriju. Dok sedim u hladovini gustih krošnji ispod kojih se deca igraju na malenom, ljupkom igralištu, ušiju ispunjenih njihovim veselim cvrkutom u svim mogućim tonovima, pitam se o čemu pevaju i čavrljaju? Osećam se počastvovano što mogu da prisustvujem slavlju njihovog cvrkutavog sveta, koji se nalazi tik pored našeg, ljudskog, a opet je tako poseban, zaseban, i previše često sakriven od našeg znanja i poimanja.
Tako je i sa dečijim svetom. Dok sedimo pored njih, pazimo da se ne povrede dok se vrte na vrtešci i trče gore dole po toboganu cičeći od radosti, koliko uopšte znamo šta se dešava u njihovom svetu, u njihovim zadivljenim očima, u njihovim malenim glavicama? Mi koji mirno sedimo, razumno razgovaramo i žurno nekuda hodamo, kako da razumemo njih koji trče, ciče, prevrću se, vrte se, bacaju pesak i valjaju se u prašini? Kako da razumemo njihovu potrebu da se nesputano kreću, da nesputano dodiruju i da bez prosuđivanja posmatraju svet oko sebe, kako da razumemo ako smo podigli prevelike i predebele zidove između sebe i sveta oko nas? I zato previše često sedimo pored svoje dece, pazeći, čuvajući i posmatrajući ih, a opet boraveći u jednom drugačijem svetu od njihovog. I što je najžalosnije, često mnogo nesretnijem.

 
Ovde u Indiji, u vlažnom tropskom Bengalu, dani naše dece su ispunjeni igrom u prašini pod krošnjama neobičnog drveća, ispunjenih cvrkutanjem neobičnih ptica, u društvu dece čija je koža u raznim bojama i koja govore razne jezike sveta. U sredini stambenog prostora okruženog niskim zgradama je podignuto lepo i maštovito igralište koje iz dana u dan zaokuplja njihovu pažnju i predstavlja omiljeno mesto okupljanja majki sa decom. Ovih dana se počele prave vrućine koje će trajati sve do jeseni, pa smo najtoplije delove dana, od 11 do 15 časove počeli provoditi u sobama ispod ventilatora. Kada vrućina popusti najviše volimo da se prošetamo do „Gošale“, što u prevodu znači štala za krave. Samo što ovo nije obična štala. Ovo je mesto gde žive krave, bikovi i telad koji nikada neće biti ubijeni, i koje svi radnici i posetioci tretiraju sa brigom i ljubavlju. Tamo možemo videti mnoge dečake i devojčice kako bez ikakve bojazni ulaze među njih i četkaju, hrane, grle i miluju ove pitome životinje, pa čak se i jurcaju sa njima. Iako su uglavnom pitome, ipak treba biti na oprezu, naročito sa bikovima, pa se mi još ne usuđujemo da ulazimo unutra među njih, nego ih četkamo, mazimo i hranimo preko ograde. Naročito smo se sprijateljili sa jednom velikom, smeđom bremenitom kravom koja nosi bebu u stomaku, i kojoj su oči uvek vlažne od suza. Ona je naročito ljubazna i pitoma, i mnogo voli da se mazi. Jedino nam je žao da nećemo biti tu kada se oteli. Ona nas već prepoznaje i odmah dođe na maženje čim se pojavimo. Dodirivanje, hranjenje i maženje krava, koje imam priliku da iskusim samo zahvaljujući ljubavi moje dece prema životinjama, doživljavam kao jedinstvenu meditaciju i anti-stres terapiju u isto vreme. I počastvovana sam što imam priliku da u njoj uživam svakoga dana, baš kao i priliku da svakoga dana šetam baštama koje podsećaju na nacionalni park tropskih ptica i drveća.

 

 

Nastaviće se…

1

Stižu putopisi iz Indije

Pre nego što smo dobili decu, putovanja su bila naš životni stil. Od kada smo dobili decu, počeo je period mirovanja, usidravanja i negovanja. Nakon 6 takvih godina odvažavamo se da krenemo na jedno dalje putovanje sa decom. Gde? U Indiju, a gde bi drugo!

Moram priznati da sam sa godinama i uz majčinstvo izgubila nekadašnji polet za avanture, putovanja, pa čak i za aktivni društveni život. Za nekoga ko me poznaje pre ove faze to može zvučati čudno. Ali pošto ja sebe poznajem bolje od ikoga, nije mi čudno. U meni je uvek živeo neko koga bi mogla opisati kao pustinjaka, neko ko može dugo vremena da živi sam sa sobom, neko ko može da se udubi u neki svoj unutrašnji svet i poprilično zaboravi na ovaj spoljašnji. Istina je da poslednjih godina nemam puno vremena da fizički budem sama sa sobom, ali sam jako puno vremena sama sa decom i sa sobom, što u jednu ruku dođe na isto. Ne u fizičkom smislu, jer da sam sama sa sobom ne bih morala toliko da trčim, pazim, čuvam, kuvam, perem, pevam i glupiram se. Ali u psihičkom smislu da, jer puno puta sam bila u prilici da jedini (smisleni) razgovor sa odraslom osobom u toku dana vodim sa sobom. Pa eto, nakon svih ovih 5-6 godina dadiljanja i unutrašnjih dijaloga sa sobom priznajem da se i pustinjak u meni malo umorio. Od mirovanja i negovanja. Dobro bi mu došlo malo opuštenog ćaskanja sa drugim odraslim osobama, malo pravih razgovora bez uplitanja „mama“ sa strane, malo više veselja i malo manje odgovornosti. Pa i malo više putovanja… čak i sa decom.

Dok ovo pišem svesna sam koliko nas izazova može čekati tokom putovanja na daleku egzotičnu destinaciju sa decom, jer iz istog razloga smo i odlagali svaku raniju pomisao na to dok su deca bila manja i „neprilagodljivija“. Ali u isto vreme sam svesna koliko nas lepih, svetlih i radosnih mogućnosti čeka čim se otisnemo iz zone komfora i usudimo se da istražujemo, doživljavamo i širimo vidike. Sećamo se vrlo dobro da su putovanja neizmerna i neprocenjiva prilika za učenje, druženje i sticanje životno važnih iskustava i veština. Naročito kada idemo tamo gde naša duša oseća da joj je dom. Za nas je to Indija, u Indiji Bengal, u Bengalu Mayapur. Mesto gde se živi uz pesmu i ples, gde sunce na zalasku obasjava Gangu pretvarajući je u tečno zlato, gde se hoda bosih stopala po toploj i mekoj prašini, gde se najlepša zelena boja osunčanih rižinih polja ogleda u krupnim očima nasmejane, musave i blatnjave dece. Moja najlepša sećanja izviru baš odande, iz bosonogih šetnji po toploj zemlji, među palmama i osunčanim rižinim poljima, uz zvuke hramskih zvona i milozvučnih pesama koje grle dušu osećanjima mekim kao paunovo pero. Iz zemlje koja je uvek ispunjena sunčevom svetlošću, i koja još uvek osvetljava moje misli i moja sećanja.

Sledeće što ćete čitati na ovom blogu će biti niz putopisa iz Indije koju ćemo ovoga puta doživljavati dečijim očima. Verujem da će taj doživljaj biti još neposredniji od prethodnih, jer niko toliko ne ume da bude otvoren i jednostavan kao deca. A Indiju možemo doživeti u pravom svetlu samo ako nosimo te kvalitete u svom pogledu.

Doviđenja i dobrodošli!

Tamara

2

Barka na brdu

Evo nas između dva godišnja odmora, ako bi se to moglo uopšte nazvati “godišnji odmor” s obzirom da nisam zaposlena i da sam 24 sata na dan angažovana oko dece, a tokom tih odmora se ništa ne menja osim lokacije. Tako da vise volim koristiti reč putovanje nego odmor, iako moram priznati da se tokom tih putovanja odmorim barem od kućnih poslova, što puno znači.

Proveli smo dve nedelje u predvorju Austrijskih Alpa, kao gosti vegetarijanskog hotela sa posebnim povlasticama pošto naš tata tamo radi kao kuvar (putujući, i za njega takođe nije bio odmor nego rad kao i obično, s tim da je ovoga puta provodio vreme sa nama kada je bio slobodan). To je hotel koji spada u kategoriju Organskih Vegetarijnaskih Bio Hotela kojih ima par stotina na teritoriji Evrope, najviše u Nemačkoj, a ovo je jedan od najstarijih – baš dok smo bili tamo proslavio je tridesetogodišnjicu rada. Ovi hoteli pokušavaju da ispune zahteve onog dela populacije koji se usmerava ka prirodnom-eko-duhovnom životnom stilu, i zato nude čisto vegetarijansku hranu pripremljenu od organskih namirnica, ambijent u prirodi i daleko od zagađujućih uticaja i gradske verve, enterijer sačinjen od prirodnih materijala i usklađen sa prirodnim kosmičkim tokovima koje predstavljaju principi feng šui-a ili vastu-a. Povrh svega nabrojanog, ovaj hotel nosi i religioznu simboliku zahvaljujući strastvenoj hrišćanskoj posvećenosti bake Rozalinde, majke vlasnika, koja sa svojih 78 godina i dalje aktivno učestvuje u kuvanju i održavanju svoje organske bašte začinskih biljaka koja divno oplemenjuje dvorište i kuhinjsku trpezu. Hotel nosi ime Arhe što znači barka, i asocira na Nojevu barku iz starozavetne priče o velikom potopu. Sve u hotelu podseća na Nojevu barku i priču o njoj, od samog oblika građevine, do slika, dekorativnih predmeta, pa čak i slikovnica u dečijoj sobi za igranje.

098

028

237

241

Deca su imala na raspolaganju puno meke trave za trčanje, duuugački tobogan koji se spušta uz padinu brežuljka, ljuljaške i mornarske lestve, drvenu kućicu, bazen sa peskom, nekoliko drva za penjanje i balvana za šetanje, sto za stoni tenis i gomilu reketa i loptica. Ovaj put su najviše uživali na ljuljaškama, dok drvenu kućicu skoro da nisu ni pogledali, za razliku od prošle godine. Mornarske lestve su bile pravi izazov jer su dovoljno porasli da mogu napraviti nekoliko egzibicija na njima, dok se prošle godine nisu mogli ni popeti. Moj sin je oduševljeno pozdravio ideju vlasnika da postavi stare kuhinjske posude u bazen sa peskom, i to mu je pružilo sate zabave kuvanja u „pravoj tavi“ – jedna od ideja koje sam rešila da primenim i u našem dvorištu, fantastična za decu sklonu igri kuvanja. Ćerka je više vremena provodila sa loptom i igrajući sa tatom tenis, tačnije pokušavajući da servira i vrati loptu, što je takođe donosilo skoro sate dobre zabave i vežbanja u isto vreme. Povremeno smo išli na obližnje jezero koje je savršeno uređeno za decu, sa plitkom i čistom vodom i igralištem odmah pored. Mi smo pomalo učili da plivamo, tačnije da razbijamo strah od duboke vode i od ribica, i verujem da bismo dosta uspeli u tome da su potrajali oni topli letnji dani koje smo imali tokom prve nedelje.

154

 

259

105

113

128

271

034

036

Mamina omiljena aktivnost je bila šetnja šumom koja se pruža od hotela uzbrdo. Uživala sam u mirisima zove koja je bila u punom cvetu i čiji se miris mešao sa mirisima raznog lekovitog bilja i mahovine. Sakupljala sam šišarke i kamenčiće koji svetlicaju na suncu kao da su posuti srebrnim prahom. Disala sam punim plućima koja su konačno osetila svežinu čistog vazduha koji im toliko nedostaje u ovoj našoj vojvođanskoj močvari. I naravno, fotografisala i žalila što nemam neki bolji fotoaparat da uslikam sve te divne vilenjačke prizore koje je moje oko hvatalo na sve strane. Da sam se ja pitala, išli bismo u tu šumu svaki dan po nekoliko puta, ali našem bati se nije puno svidela ta ideja i nakon nekoliko izleta je kategorično odbio da kroči nogom na šumski puteljak. Na pitanje zašto odgovor je bio – plaši se tigra. I ništa nije pomoglo naše ubeđivanje da u ovoj šumi nema tigrova, čak ni vukova ni medveda. Seka je takođe žalila što ne idemo češće u šumu, naročito zato što šumski puteljak vodi pravo na pašnjak na kojem žive četiri konja, jedan magarac, dve lame i jedna dvogrba kamila. Odakle kamila i lame u ovim krajevima, pitala sam se, ali kojim god razlogom da su dospele ovde očigledno su bile dobro pažene i negovane. Mogli smo prići nadstrešnici ispod koje im je bilo postavljeno puno sena i tu bi se često okupile sve životinje zajedno da ručkaju i da osmotre pridošlice. Mi bismo im čupali okolnu travu i hranili ih, i to je bila zabava sa pet zvezdica. Jedna od omiljenih aktivnosti moje dece, naročito ćerke, je hranjenje domaćih životinja. Čak i ja, koja nikada ranije nisam bila u nekom bližem kontaktu sa domaćim životinjama, počinjem da uživam u tome, naročito kada vidim koliko ih to raduje. I drago mi je što je tako, jer na taj način stiču osećaj za potrebe drugog živog bića. I pošto se često i ja nalazim u toj aktivnosti zajedno sa njima, počela sam da osećam neku vrstu smirenosti i zadovoljstva od prisustva tih pitomih stvorenja koja mirno pasu travu i jedu je iz naših ruku, naročito kada sam pored njih duže vreme. Tako divna, nežna i umirujuća vibracija. Eto, da nisam dobila decu verujem da nikada to ne bih saznala, jer sam imala nula interesovanja za kontakt sa domaćim životinjama. I tako, pošto nismo mogli više da posećujemo konje, magarca, kamilu i lame zbog strašnog tigra, zadovoljili smo se hranjenjem ovčica bake Rozalinde koje žive i pasu na padini ispod hotela i redovono dobijaju ostatke hrane iz hotelske kuhinje.

122

066

082

190

184

086 (2)

202

I da, zahvaljujući stadima krava, konja i ovčica po okolnim pašnjacima deca su bila mirna i zaokupljena mahanjem tokom putovanja po planinama i to nas je spasilo od dosade i nervoze u autu barem na tom delu puta. I naravno, tuneli!

Srdačno,

Tamara