0

Usklađivanje različitih potreba

ews_chkbrd_art_19

Nedavno smo se vratili sa Fruške Gore gde se svake godine u ovo vreme sastajemo sa našim bhakti-yoga  prijateljima, ali pre nego što napišem članak o svim doživljajima i inspiracijama koje smo poneli sa sobom imam potrebu da izrazim neka svoja trenutna razmišljanja. Nakon pet i po godina apsolutne posvećenosti majčinstvu nedavno sam dala sebi prostora da se počnem malo više baviti sobom. Drugim rečima, da počnem više negovati sebe, voditi računa o svome zdravlju, praviti prostora za ispunjavanje mojih ličnih potreba koje nisu povezane sa decom. Moja razmišljanja su počela da se kreću ka širem krugu tema od samog roditeljstva, teme kojom sam preokupirana od kada sam postala majka, očigledno sa razlogom. To se dešava spontano, bez da sam isplanirala, bez da me je neko savetovao ili me opomenuo. I nekako se to kreće paralelno sa promenama koje moja deca doživljavaju u svom razvoju. Oni sve više iskoračuju iz maminog gnezda u svet, oni postaju svesniji, razumniji, svojevoljniji. Mnoge stvari postaju lakše iz razloga što im se mnogo toga može objasniti, i što se mnogo toga možemo razumno dogovoriti (ah, dugo željeni momenat!). Ali uporedo sa olakšanjem raste i složenost naših odnosa, baš zato što njihova individualnost sve više dolazi do izražaja. Kada je sa rastom individualnosti povezan i rast snage volje, što je u osnovi jako zdravo i što je znak da se naše dete razvija u dobrom smeru, onda dolazi do neminovnih sukoba različitih individua u porodici. I to je isto dobro, jer se preko tih sukoba uče prve lekcije o životu, o samokontroli, o potrebi da budemo saosećajni i susretljivi, o rešavanju problema na konstruktivan način. Moje trenutno ponašanje sa decom se pomalo razlikuje od onog od pre godinu dana i ranije. Postala sam strožija, počela sam jasnije da izražavam svoje potrebe, počela sam više da ih podučavam rečima, pa čak sam počela i više da vičem na njih (što sam oduvek smatrala nepoželjnim roditeljskim ponašanjem!). Priznajem, i dalje ga smatram nepoželjnim, i nekom vrstom ličnog poraza, ali sa druge strane osećam se olakšavajuće priznavajući svoja nesavršenstva. Ponekad mi je podizanje glasa jedini način da doprem do njih, naročito kada sam na neko vreme izvan kontakta sa njima, fizički, mentalno i emotivno. Ako su oni pritom u euforičnom stanju to mi je jedini most kako da ponovo stupim sa njima u kontakt, i najčešće ostane na tome. Ali pošto smo oduvek u bliskom odnosu, i pošto su zbog toga razvili dovoljno poverenja u mene, moje vikanje nikad ne izaziva dramatičan emotivni efekat, a često pomogne da se stvari dovedu na svoje mesto. Ono u šta sam oduvek verovala i što mi se sad potvrđuje je činjenica da, ako smo u najranijem detinjstvu podarili detetu dovoljno BEZUSLOVNE ljubavi, bliskosti, poštovanja i podrške, onda će u kasnijim fazama naše podučavanje i disciplinovanje imati bolji efekat i biti lakše prihvaćeno. Naravno, pod uslovom da je izražavanje bezuslovne ljubavi i dalje aktivno prisutno (sa tim se nikad ne prestaje!)

Paralelno sa davanjem bezuslovne ljubavi mora da postoji i postavljanje određenih granica, inače rizikujemo da nam dete odraste u uverenju da je ono centar univerzuma, što nije uverenje koje će mu doneti sreću i uspeh u životu. Ako nije centar univerzuma onda mora da se prilagođava tuđim potrebama, da uviđa da uopšte postoje tuđe potrebe, a ne samo njegove/njene. U zadnje vreme često naglašavam deci koje su moje potrebe i zašto imam pravo na njihovo ispunjenje, iako se ponekad to sukobljava sa ispunjenjem njihovih potreba/želja. Takođe im pokušavam pomoći da shvate kako se moraju prilagođavati „višim silama“ života, kao što je na primer vreme. Ovih dana vladaju nesnosne vrućine, a mi zbog prehlade ne smemo da idemo na bazen. Nemirni i „puni želja“ oni traže da idemo u grad zbog ovoga ili onoga, a šetnja do grada po ovim vrućinama je moguća samo predveče. Tako mi provodimo čitav dan razjašnjavajući se zašto moramo čekati da bismo ispunili neku svoju želju, zašto je to potrebno, zašto je to dobro za nas, koje su posledice ako to ne ispoštujemo. Dakako, bilo bi mnogo lakše sesti u auto i obaviti to što treba za pola sata i vratiti se, ali pošto nam je tata na poslovnom putu, a nemamo drugi auto, mi koristimo predivnu priliku da učimo lekcije o strpljenju, o prilagođavanju, o svom položaju u odnosu na Sunce, vetar, kišu, prirodu koja nas okružuje i sile na koje ne možemo da utičemo. Ovo nisu lekcije koje se uče za jedan dan, nego se uče celi život, ali upravo sada počinju.

U postavljanju granica, disciplinovanju, i u bilo kojem drugom ponašanju sa detetom mislim da je ključni faktor iskrenost, ili još tačnije, autentičnost. Ako se ponašamo na način koji je u skladu sa našim uverenjima i stojimo iza toga, ako smo spremni preuzeti odgovornost za sve posledice svoga ponašanja, to je za mene iskrenost ili autentičnost. To je naročito važno u situacijama kada pogrešimo, a grešićemo sigurno pošto smo nesavršeni. Ako pogrešimo i priznamo, ako pokažemo svoju slabost, ako priznamo da nešto ne znamo ili ne umemo, autentični smo. Sa druge strane, ako smo u nešto čvrsto uvereni i uporni da istrajemo u tome uprkos spoljašnjim faktorima, autentični smo. Ako zahtevamo određene stvari od svoje dece i potpuno nam je jasno zašto je to važno i spremni smo to potkrepiti sopstvenim primerom, autentični smo. Ako ne zataškavamo svoja osećanja nego smo spremni da ih izrazimo i imenujemo, čak i kada nisu tako sjajna i bajna, autentični smo. Ako stojimo ispred deteta jasni u svojim potrebama, osećanjima i zahtevima, autentični smo. Da bismo bili autentični potrebno je da imamo snagu karaktera, iskrenost i odgovornost što će prirodno kod deteta izazvati neku vrstu poštovanja i poverenja, kao i dozvolu/podršku da i ono samo bude autentično (ukoliko ove podrške nema onda ne pričamo o autentičnosti nego o dominaciji).

I da se vratimo na početnu tačku, autentičnost nije statično stanje, nego neprekidni tok života koji pulsira na različitim nivoima našeg bića, ritam koji nas poziva da budemo baš ono što jesmo, ono jedinstveno što trebamo podariti sebi i drugima. Nekada je ta naša jedinstvenost više izražena, a nekada se pomalo zakoči i zgrči između visova i padova raznih životnih izazova. Zato je potrebno iznova i iznova ponirati u svoje dubine, da bismo sledećeg trenutka izašli na svetlost dana jači, lepši, jasniji, svetliji, bogatiji. Iako ovi trenuci nekada nisu kratki, iako među njima uvek ima perioda tame, sumnje, preispitivanja, slabosti, to je ritam našeg ličnog rasta koji nikada ne prestaje. I kojim vredi koračati.

Srdačno,

Tamara

Fotografija: waldorftoday.com

 

Advertisements
0

Kakva zaštita je potrebna deci?

1

Verujem da bi se svako složio sa izjavom da je dužnost roditelja da štiti svoju decu. Ali kako da ih štiti i od čega, razlikuje se od jednog do drugog roditelja, od jedne do druge kulturne zajednice. Tokom svoga pisanja često spominjem kako treba zaštititi decu od negativnih uticaja današnjeg društva. U ovom članku želim da objasnim šta konkretno mislim pod time, i šta za mene znači zdrav zaštitnički stav roditelja prema detetu.

Moje ideje vodilje o roditeljstvu često izviru iz filozofije Rudolfa Štajnera koji je osnovao Waldorf pedagogiju, antropozofiju kao nauku o razvoju ljudskog bića i biodinamičku poljoprivredu (između ostalih dostignuća). Naročito jak uticaj na mene ima upravo njegova ideja o zaštiti dece u prvim godinama života. Ta ideja, kao i druge ideje ovog načina vaspitanja, proističe iz dubokog i temeljnog razumevanja razvojnog procesa deteta, odnosno čoveka kao slojevitog i kompleksnog bića. Prvih 7 godina života formiraju prvi razvojni ciklus koji ima svoje karakteristike i različitosti u odnosu na naredne razvojne cikluse. U ovom periodu svoga razvoja detetova svesnost je uronjena u jedinstvo sa svetom oko sebe, osećaj odvojenog identiteta još nije formiran, i stoga dete intenzivno upija sve što postoji u njegovoj okolini. Osnovni metod kojim uči je putem imitiranja, što se može podržati postojanim životnim ritmom sa puno ponavljanja i pružanja pozitivnih primera. Najintenzivnije se formiraju fizičko telo i snaga volje (ja činim) te je detetu potrebno jako puno slobodnih telesnih aktivnosti i pokretanja, čistog vazduha, uravnotežene ishrane, i sva moguća podrška na fizičkom planu – činiti stvari zajedno sa detetom, komunicirati sa njim preko činjenja, ne samo verbalno, jer dete potpuno živi kroz svoje telo, a ne kroz um kao mi odrasli. Od čula se najviše razvija čulo dodira i detetu je potrebno puno taktilnih iskustava, što više prirodnih jer dodir prirodnih elemenata oplemenjuje, a veštačkih otupljuje (od prirodnih tkanina do drveta, kamena, trave, lišća, peska, blata, zemlje, vode, brašna, testa i slično). U ovom uzrastu razmišljanje se odvija u slikama, i to je najbolji način obraćanja detetu, ako želimo da nas razume, prihvati i ako želimo podržati njegov umni razvoj – na primer, želimo li objasniti kako se sunce kreće i zašto izlazi i zalazi nećemo mu održati predavanje o različitim Zemljinim poluloptama i hemisferama, nego ćemo mu reći da se sunce ujutru budi, a uveče ide na spavanje, što će biti lako prihvaćeno i shvaćeno, i što je najvažnije, povezano sa detetovim ličnim iskustvom o ustajanju i spavanju, o smeni dana i noći, o dubokoj mudrosti prirodnih ritmova. Razmišljanje u slikama se najbolje podržava pričanjem priča i pevanjem pesmica, ali i slikovnim obraćanjem za bilo koje praktične upute koje želimo preneti detetu.  Ovo je ključni period za razvijanje mašte što treba da se podrži naročito kroz slobodnu igru.

Svi posedujemo nesvesni-vegetativni deo bića koji nam iz dubine našeg „vegetativnog bankovnog računa“ daje moć vitalnosti, energije, izdržljivosti i sposobnosti da se regenerišemo, i koji je takođe zaslužan za rast, razvoj i učenje deteta tokom detinjstva. Upravo ovaj „bankovni račun“ se formira i gradi tokom najranijih godina života. Ova naša vegetativna strana se upoređuje sa kravom, koja je krajnje metaboličko biće, koja žvaće, sedi , leži , šeta i proizvodi mleko, bez puno akcije i rizika. Suprotnost ovom delu bića je svesni deo, koji se upoređuje sa orlom čija su čula do krajnosti razvijena i koji poseduje oštru moć procenjivanja i donošenja odluke za akciju u pravom trenutku. Naše malo dete je još daleko od orla, i mi kao rodetilji trebamo da štitimo njegovu vegetativnu stranu ili prirodu krave ne očekujući svesne i razumne odluke od njega, pružajući mu uslove sigurnosti u kojima ono može nesmetano da razvija temelje za buduću genijalnost orla. Ono što je možda najveća razlika Waldorf –antropozofskog gledišta u poređenju sa ostalim vrstama pedagogije i mainstreem vaspitanja jeste to da se sa intelektualnim radom započinje tek nakon sedme godine života, uključujući i čitanje, pisanje i računanje. U periodu do sedme godine se podstiče razvoj mašte i fizičkog tela kroz slobodnu igru i nestruktuirane aktivnosti, kao i razvoj zahvalnosti, strpljenja, poštovanja, divljenja prema svemu divnom što postoji, pre svega kroz pružanje pozitivnih primera i modeliranja sopstvenim ponašanjem. Razlog tome je to što je gore spomenuta vegetativna ili eterična sila bića usredsređena na formiranje fizičkog tela, organa i njihovih sistema, i ako se pažnja usmeri na razvoj intelekta i apstraktnog mišljenja (koje nije prirodno za dete ovog uzrasta) onda će te sile morati da se usmere na drugu stranu razvoja (koja takođe zahteva puno energije), i zbog toga će razvoj telesnog biti usporen ili ometen. Još preciznija tvrdnja je da pravilan razvoj telesnih funkcija, u svoj svojoj kompleksnosti, predstavlja temelj za buduće intelektualne funkcije deteta. (Informacije o vegetativnoj strani bića i poređenje sa kravom i orlom sam pročitala u ovom sjajnom članku antropozofske lekarke, na mom omiljenom Waldorf-blogu: http://theparentingpassageway.com/2009/12/06/warmth-strength-and-freedom-by-mary-kelly-sutton/)

Na temelju ovog znanja, podržanog mojim sopstvenim zapažanjima i intuicijom, postaje mi jasno da je najraniji period detinjstva vreme kada kod deteta hranimo podsvest više nego svest, maštu više nego intelekt, telo i emocije više nego razum, duboka uverenja više nego pravila ponašanja. To je vreme kada je neophodno zajedno sa detetom uroniti u svet jedinstva kroz povezanost svega što postoji, u svet mašte gde je tanka (skoro nevidljiva) linija između mogućeg i nemogućeg, u svakodnevnu luckastu jurnjavu po dvorištu i po krevetima, u beskrajna i opuštena čavrljanja  i milovanja– a u isto vreme ne gubiti pribranost, jasnoću, organizaciju, viziju, planiranje, obroke na vreme, uspostavljanje granica i sve ostalo što liči na odrasle. To je verovatno i razlog što je roditeljska dužnost jedna od najtežih na svetu, ako želimo da je valjano obavimo, zato što zahteva od nas ravnotežu i zrelost koje, ako do sada nismo uspeli, sada moramo da steknemo, pa makar zasukali rukave do ramena. U suštini, to je divna prilika za rast i sazrevanje, jer nam je motivacija ljubav prema svome detetu, od koje verovatne nema jačeg pokretača i inspiracije. Takođe je divna prilika za buđenje naše sopstvene uspavane prirode deteta – mašte, nesputanosti, jednostavnosti, radosti življenja i spontanog divljenja – naročito ako smo je negde na putu odrastanja izgubili ili zaturili u zadnje džepove razuma.

Ono od čega decu u najranijim godinama treba zaštititi je prerano uvođenje u svet odraslih, u smislu mnoštva informacija, užurbanosti, odgovornosti, odlučivanja, samostalnosti, koji su ustvari teret za njihov još nerazvijeni mozak i nervni sistem. Njihova čula treba zaštititi od previše intenzivnih podražaja kao što su televizijski ekrani, buka, grub govor, intenzivni ukusi koji su produkt veštačkih namirnica, čak i intenzivne, jarke boje (ne u detaljima nego u većinskom delu prostora). U suštini, što je više moguće treba ih zaštititi od neharmonije i nereda na svim nivoima, od fizičkog nereda u prostoru, do nesklada u odnosima, u onome što pričamo, činimo i osećamo. I možda najvažnije, treba ih zaštititi od svega što je u suprotnosti sa prirodnim tokovima života, kao što su razne vrste sputavanja, prisiljavanja, nedovoljno kretanja, vazduha, nedovoljno igranja, nedovoljno dodira sa prirodom, nedovoljno emotivnog kontakta, kao i nezdrava i veštačka hrana koja je dostupna na svakom koraku. Sve ovo mislim na redovnoj bazi, ne na povremena skretanja sa koloseka kojih uvek ima i kojih će uvek i biti. Niko ne može u potpunosti zaštititi dete od svega negativnog, čak ni pokušaji ušuškavanja u stakleno zvono neće pomoći u tome (naročito ne danas!). Ali ono što se računa je život na redovnoj bazi, ono što se ponavlja iz dana u dan, iz meseca u mesec, iz godine u godinu, to su stvari koje ostavljaju najdublje tragove, i to je ono na šta mi imamo moć da utičemo.

Da bi detetove energije bile optimalno iskorištene za rast i razvoj, koji su najvažniji „poslovi“ deteta u najranijem uzrastu, potrebno ga je što više zaštititi od stresa, jer kad god je prisutan stres sva energija organizma hrli ka savladavanju tog osećaja i vraćanja organizma u ravnotežu. Ako se ovo dešava previše često, onda to može da uspori i ometa pravilan razvoj na bilo kojem nivou. Stres može biti prouzrokovan koliko velikim stvarima kao što su strah i zabrinutost, toliko i banalnim kao što su glad, žeđ ili premorenost. Osećaj sigurnosti koji je detetu suštinski potreban da bi se normalno razvijalo i bitisalo se postiže postojanim životnim ritmom u skladu sa prirodom, sa puno ponavljanja, predvidivih aktivnosti, sa puno prostora za igru i istraživanje u bezbednom okruženju, sa puno lepote i ljubavi oko sebe. Možda se neko neće složiti ali ja mislim da nije baš neophodno dizati adrenalin kod dece prevelikim uzbuđenjima, naročito ne često, ali jasno mi je da im treba redovni podsticaj i vođstvo za aktivnosti kojima će ispunjavati dan. Potrebne su im priče koje će im zaokupljati maštu, potrebno im je prisustvo odrasle osobe koja je tu da im uzvraća emocije, da ih primećuje, da im ponudi povremene predloge i ideje, da im peva i priča jezikom koji je razumljiv njihovoj duši. I da, naravno, da brine o tome da li su siti, odmorni, napojeni, utopljeni, da li im treba odmor ili akcija, puno pažnje ili malo povlačenja sa strane. Potrebna im je zaštitnička ruka koja bdije nad njima, ali ih ne guši i ne sputava. Potreban im je autoritet koji neće ugušiti njihovu volju i kreativnost, ali uz kojeg se osećaju sigurni jer znaju da čuva njihovo „prostranstvo ljubavi“.

Da budem iskrena, ovo je trebao biti uvod za moj članak, ali pošto je postao celina za sebe ovde ću se zaustaviti. U nekom od sledećih članaka ću nastaviti da pišem o ovoj temi detaljnije. Do tada vas sve srdačno pozdravljam!

Tamara

Fotografija: shutterstock