0

Naša priroda i temperament – naši jedinstveni darovi

015

Pre neki dan smo bili na maloj Montesori radionici koju drži naša poznanica. Nakon sat vremena vrednog rada i truda uloženog u bojanje, lepljenje i seckanje, moji klinci i jedna devojčica su počeli da trče u krug, pa da se jure, pa da rade fiskulturu, pa da se šale, pa da se krevelje, pa da se valjaju po podu, pa da vrište od smejanja. Ostala deca su pored njih i dalje vredno crtala po velikom papiru na zidu ili završavala prethodni projekat. Rekla sam poznanici: Ovo je spontana podela grupe prema temperamentu! (Sva sreća da je devojčica bila njena ćerka pa da nismo dobili po nosu, hahaha)

Ovaj simpatični događaj me je naveo da se podsetim koliko je važno da poznajemo karakter i temperament svoje dece da bismo mogli da izađemo u susret njihovim potrebama. Već kao sasvim mala, deca pokazuju jasne simptome svoga temperamenta i svoje specifičnosti. Neki su mirni i tihi, neki bučni i nemirni, neki emotivno ekspresivni, neki emotivno rezervisani, neki vole da istražuju i posmatraju, neki vole da su stalno u pokretu, neki vole da rizikuju, neki su vrlo oprezni, neki vole da prave brlog, a neki ne vole ni da uprljaju ruke. Prema načinu na koji opažamo svet oko sebe postoji podela tipova ličnosti na: vizuelne – one koji najviše uče gledanjem, auditorne – one koji najviše uče slušanjem, i kinestetičke – one koji najviše uče telom, dodirom i pokretom. U suštini, idealno bi bilo kada bi sve ove načine učenja i precepiranja stvarnosti imali u ravnoteži. Ali dok su mala, deca imaju tendenciju da uvek biraju one aktivnosti koje su bliže njihovoj prirodi. Kao što ja jednostavno ne mogu naterati seku i batu da provode sate u crtanju i bojanju kada njih to prirodno ne interesuje. To je ponekad frustrirajuće jer od toliko puno kreativnih aktivnosti za decu koje pronalazim po internetu sa njima mogu sprovesti jedva 10%! Ali sa druge strane, oni mogu provesti sate slušajući kako im čitam priče, pa onda i oni sami ih „čitajući“, pa onda se igrajući tih priča, a sada su već počeli i oni meni da izvode „pozorišne predstave“ poznatih i izmišljenih priča. Ono što sam zaključila nakon ovih nekoliko godina glumeći vaspitačicu seki i bati je da ih jedino mogu inspirisati za neku aktivnost ako je predstavim kroz priču, ili ako je povezana sa nekom pričom. Ako hoću da se igraju sa ledom, što smo radili tokom najhladnijih januarskih dana, oni nisu zainteresovani da posmatraju kako se led topi ili šta se dešava ako stavimo na led so ili boju. Biće zainteresovani pet minuta i to je sve. Ali ako im dodam male plastične igračkice i ponudim ideju za neku priču o spašavanju životinja od zaleđivanja ili strašnom zmaju koji vreba iz sante leda (za batu!), onda ima šanse da se malo duže poigraju.

Verujem da je poznavanje i poštovanje svoje urođene prirode i delovanje u skladu sa njom jedini put za dostizanje sreće. Zvuči jednostavno, ali zaista, ako radimo ono što volimo, što nam budi entuzijazam, inspiraciju i strast, bićemo srećni i ispunjeni u životu (ukoliko nam neke druge oblasti života ne zadaju velike probleme). Drevna mudrost Bagavad Gite otkriva tu istinu: niko ne može pobeći od svoje urođene prirode i bolje je izvršavati aktivnosti u skladu sa svojom prirodom nesavršeno, nego one koje su u skladu sa tuđom prirodom savršeno. Ako smo usklađeni sa ovim pravilom, tada smo najviše otvoreni za učenje i sticanje novih iskustava. Tako je i sa decom. Kada rade ono što vole i što im pričinjava zadovoljstvo i uzbuđenje, kroz takve delatnosti će biti najotvoreniji da uče o životu. Sa druge strane, ako nema tog prirodnog uzbuđenja i strasti u aktivnosti koju dete obavlja, ono neće biti ni dovoljno receptivno za učenje. Verujem da svako od nas može potvrditi da se iz škole seća samo onih stvari koje su nas baš interesovale, dok je sve ostalo prekrio zaborav.

U mojoj viziji, najprikladnije obrazovanje za decu bi bilo ono koje dozvoljava da se dete razvija i da uči svojim tempom i ritmom, prema svojim interesovanjima i strastima. Ako malo proširimo svoju perspektivu možemo pronaći načine da kroz jednu vrstu aktivnosti podučimo dete o raznim temama i oblastima. Kroz rad u bašti ili tokom zajedničkog kuvanja možemo učiti brojanje, računanje, reakcije određenih namirnica i materijala u dodiru sa toplotom, hladnoćom ili vlagom, poreklo i osobine različite vrste hrane, osnove zdravog života i zdravih navika. Kroz crtanje i druge umetničke aktivnosti možemo provući pisanje, računanje, učenje o prirodnim pojavama, istorijskim događajima, geografskim pojmovima i fiziologiji tela. Kroz pričanje priča i dramske aktivnosti možemo izuzetno podržati razvoj govora i izražavanja, moć opažanja i pamćenja, empatiju, timski rad, koordinaciju tela i pokreta. Ovo su samo neki od primera, ali praktično kroz svaku pojedinu aktivnost možemo steći mnoštvo informacija i znanja o mnogim drugim oblastima kada ih predstavljamo u holističkom duhu, povezano i objedinjeno.  Naravno, ne mislim da treba biti isključiv i ugađati deci dajući im da rade samo ono što im se sviđa non-stop. Radi dostizanja ravnoteže treba nuditi aktivnosti koje razvijaju one talente i sposobnosti koje naše dete ne poseduje, ali ako takve aktivnosti forsiramo sigurno ćemo postići suprotan efekat.

Jedan od najlepših poklona koje možemo podariti svojoj deci je da prepoznamo njihovu urođenu prirodu i da ih naučimo kako da je koriste za svoju i tuđu dobrobit. Ne postoji loš temperament, čak ni loša osobina – nego su loši ili dobri načini na koje ih koristimo. Na primer, ljutnju često karakterišemo kao nečiju lošu osobinu, ali u određenim situacijama ona može biti izuzetno korisna, može čak da nam spasi život. Svaku sklonost koju imamo možemo iskoristiti pozitivno, ali pre toga je moramo prepoznati i prihvatiti. Ako je u startu ne prihvatamo i etiketiramo kao „lošu“, utiremo put za loše korišćenje te sklonosti i za život ispunjen osećajem krivice i neadekvatnosti. Ako vidimo osobine svoje dece kao problem, one će nam kreirati problem. Ako ih vidimo kao prednosti i kvalitete, dete će se automatski bolje osećati u svojoj koži i dobiti veću šansu da ih pozitivno iskoristi. Čak i kada su u pitanju izazovne osobine kao što je sklonost ka ljutnji, agresiji, naređivanju ili kontroliranju drugih možemo usmeriti decu da ih koriste kroz sport i borilačke veštine ili dati im priliku da preuzmu odgovornost kroz ulogu vođe u nekim situacijama – u igri sa vršnjacima, u kućnim poslovima, pri organizaciji izleta, putovanja, nekih zajedničkih projekata i slično (što ne znači da im u isto vreme nećemo pomoći da te svoje sklonosti balansiraju u odnosima sa ostalom decom i odraslima!). Ako je u pitanju druga krajnost, ako je dete stidljivo, povučeno, tiho, teško se socijalizuje, više pasivno nego aktivno, ne moramo da ga „etiketiramo“ kao nesposobno ili smušeno. Zašto ne bismo umesto toga pretpostavili da ono ima dar da bude introspektivno što može biti izuzetno korisno ako želi da postane istraživač, pisac ili umetnik. Zaista, ako bolje razmislimo, ne postoji dobra ili loša priroda, nego samo dobri ili loši načini na koje ih koristimo. Kako ćemo koristiti svoju urođenu prirodu i talente – u dobre ili u loše svrhe, zavisi od našeg karaktera i etičkih vrednosti, a to je upravo ono što stičemo unutar porodice u najranijem detinjstvu. Ali koliko uspešno ćemo koristiti svoju prirodu i talente za neko lično i profesionalno ostvarenje u životu mislim da najviše zavisi od jačine samopouzdanja koje osećamo, što je direktno povezano sa kvalitetom podrške koju dobijamo, takođe, u najranijem detinjstvu.

Na kraju krajeva, prepoznavanje i prihvatanje svoje sopstvene prirode u pozitivnom svetlu je jedan od najlepših darova koji možemo darovati i samima sebi. Čak i ako ga nismo u dovoljnoj meri dobijali u detinjstvu, možemo ga darovati sami sebi u odraslom dobu – za dobre pokone nikada nije kasno!

Advertisements
0

U svetu igre i vunene čarolije

Ako se možda pitate gde sam bila do sada, naslov sve govori!

Od kada sam počela da se „bavim“ roditeljstvom počela sam da istražujem svet dečije igre i igračaka. Jer, kao što znamo, igra je najvažniji posao deteta, a igračke su najčešći predmeti koji se u igri koriste. Sa velikim odobravanjem sam prihvatila zaključak da je mnogo lepše i korisnije za dete da mu nudimo ručno rađene igračke i predmete sačinjene od prirodnih materijala, a da što više izbegavamo veštačke materijale i komercijalne igračke. Stvari kojima smo okruženi utiču na naše raspoloženje, i kvalitet igračaka utiče na razvoj i raspoloženje dece. Uopšte nije isti osećaj kada uđemo u sobu jarkih boja punu tehničkih uređaja i plastičnih igračaka strpanih u ogromnu kutiju, ili u sobu rustičnog ugođaja u pastelnim bojama sa drvenim, vunenim i platnenim igračkama na policama i korpama punim prirodnih materijala kao što su šišarke, kamenčići, školjke i slično. Baš kao što je sasvim drugačiji osećaj kada uđemo u sobu gde su stvari razbacane po podu, odeća po foteljama, a na stolu ne može da se raspozna šta je šta i šta čemu služi, ili u sobu gde je svaka stvar na svome mestu, prekrivači i stolnjaci zategnuti pod konac, a u vazduhu lebdi krutost apotekarske sterilnosti. Negde između ove dve krajnosti se krije ono što bi se moglo nazvati urednost sa elementima spontanosti ili spontanost sa elementima urednosti, koje bismo mogli proglasiti nekom zlatnom sredinom. Svaki od ovih prostora pobuđuje različite osećaje i raspoloženja, i obrnuto, odražava osećaje i raspoloženja ljudi koji u njemu borave. Danas se jako puno pažnje poklanja izgledu dečijih soba, dečijem nameštaju, dečijim igračkama, dečijoj odeći. Većina stvari koje se nude na tržištu u suštini su suvišne i precenjene, da ne koristim reč nepotrebne. Sećam se, od stvari koje sam pripremila za bebu pre prvog porođaja mi je trebalo manje od pola. Nisam bila dovoljno informisana i nisam još imala nikakvog iskustva o negovanju bebe i deteta. Slično je i sa ostalim stvarima. Malo ko se zaista pita kako će uređenje dečije sobe i izbor igračaka zaista uticati na dete. Da li je nešto potrebno, preterano, previše stimulativno, razdražujuće, umirujuće? Današnji stil života previše naglašava važnost zabave, i skloni smo da animiranju deteta poklanjamo pažnje više nego što je to zaista potrebno, čak i zdravo. Naravno, deca ne vole da se dosađuju, ali nije neophodno da im svaki slobodan trenutak ispunjavamo zabavnim aktivnostima, izlascima ili zabavnim programom na medijima. Današnji stil života nameće da roditelji nemaju dovoljno vremena za bavljenje detetom ili ležerno zajedničko vreme provedeno sa detetom. Ono što se nudi kao rešenje je zaokupiti decu igračkama, tv programima, izlascima, igraonicama i vrtićima gde će se neko drugi baviti njihovim vaspitavanjem i animiranjem, neko ko je ionako plaćen za to. Ovo je verovatno najveća greška i najtužnija iluzija u kojoj su današnja deca prinuđena da žive. Jer na postoji ništa na ovome svetu što je detetu važnije, potrebnije i za čime više žudi nego što je to kontinuirano društvo roditelja i mogućnost aktivne razmene ljubavi i učenja sa njima.

Nije dovoljno dati detetu igračku da se samo igra. Njemu smo u igri potrebni i mi. Mame, tate, tetke, stričevi, bake, deke, sestre, braća. Učestvujući u igri sa decom, ili obavljajući aktivnosti sa decom u duhu igre, dobijamo priliku da ih podučavamo i vaspitavamo na najprirodniji i njima najugodniji način. Sećam se rečenice koju je davno izgovorila moja poznanica, majka gluvonemog deteta: „Muž i ja smo odlučili da uđemo u njegov svet umesto da ga uvedemo u naš“. Ja mislim da što uspešnije uđemo u svet svoje dece, njima omogućavamo da što uspešnije (postepeno) ulaze u svet odraslih. Kroz igru i svet mašte deca uče o „opipljivom i realnom“ svetu nas odraslih. Po svojoj prirodi deca su željna da uče, da saznavaju, da budu korisni i priznati članovi prvo porodice pa onda društva. Koliko će u tome biti uspešni u najvećoj meri zavisi od toga koliko su pozitivno podstaknuti. A za većinu dece slušanje i izvršavanje naredbi nije toliko podsticajno kao što je nenametljivo prenošenje znanja kroz igru. U svojoj biti, igra je prirodna aktivnost duše; igra je spoljašnja manifestacija unutrašnje radosti, kreativnosti i ljubopitljivosti. Što smo spremniji i otvoreniji za igru, više se osećamo mladima. Ne znači da se trebamo igrati 24 časa na dan, ali vreme odvojeno za igru sa decom je jednako važno kao i vreme odvojeno da im skuvamo ručak, da im operemo odeću, da zaradimo novac za njihovo izdržavanje. Ponekad imamo vremena samo da im ispričamo priču, ponekad da se odigramo žmurke, ponekad da držimo lutku koja predstavlja mamu, ponekad da budemo protivnici u mačevanju. Ponekad samo damo ideju i oni polete u igru ni ne obraćajući pažnju na nas. Ponekad smo im potrebni svakih pet minuta da rešimo neku dilemu, da im pomognemo u pravljenju kuće od kocaka, da pogledamo kako su divnu sliku nacrtali kredom na betonu. Nekad smo im potrebni manje, nekada više, ali tokom najranijih godina detinjstva smo zasigurno heroji i heroine njihovih života. A znamo da herojski posao nikada nije previše lak, inače ne bi bio herojski!

U mojim igrama sa decom često koristim jednostavne lutkarske predstave da im prenesem neku priču. Moji mališani ih jako vole, i često od tih predstavica nastane čitav niz novih priča i situacija kojih se oni kasnije sami igraju. Kao što sam napisala na početku, trudim se da lutke za predstavu budu što više prirodne, jednostavne, prijatne za dodir i estetski privlačne na jedan nenametljiv način. Od kada sam počela da istražujem ove vrste lutaka, vrlo su mi se dopale lutke sačinjene od vune. I evo sada, nakon godinu ili dve posmatranja i razmišljanja, rešila sam da ih probam sama napraviti. Prvo sam otišla kod poznanice da mi pokaže kako se sa iglom može formirati vuna, jer mi je to izgledalo kao neka naučna fantastika, ali sam brzo uvidela da je sama tehnika vrlo jednostavna, a sve ostalo je, kao što mi je i ona rekla, stvar vežbe i kreativnosti. Prvo sam napravila zeku, pa još jednog zeku da ima i za seku i za batu, i igra sa njima je potrajala mnogo duže nego što sam očekivala. Tokom boravka u Austriji smo čitali nemačku bajku Zlatni konj koja nam se jako svidela, a nismo poneli nijednu igračku konja od kuće. Napravila sam prvo jednog, pa onda i drugog zlatnog konja od žute vune koji su postali još omiljeniji od zečića. A kada sam od žene kod koje smo boravili (vlasnice farme ovaca, konja i krava) dobila na poklon ogromnu torbu punu raznobojne vune, zaključila sam da je pustovanje vune zvanično postalo moj novi hobi! Priznajem da jako uživam u njemu, i tokom samog rada i kada vidim rezultat i reakciju dece. Najlepše od svega je što se osećam kao da mogu napraviti skoro svaku moguću lutku koju poželim. A pošto volim da izvodim kućno lutkarsko pozorište i planiram da nastavim sa tim, sada imam savršeni alat da napravim sve likove koji su mi potrebni.

132

137

Naša vunena ekipa!

140

Sa batom iz Eko spirale.

101

Anđeo za božićni poklon.

263 266

Snežna majka za naše zimske priče i predstave.

Pre nego što sam rešila da se oprobam u pustovanju vune kupila sam seki za rođendan dve ljupke vunene lutkice iz udruženja Eko spirala. Seka je bila oduševljena, i već dva meseca se svakodnevno igra sa njima. Toplo ih preporučujem svakome ko želi da zakorači u magiju vunene čarolije!  http://www.ekospiral.org/store/p12/LuLu_lutkice_od_vune.html

Verujem da ću probati da pravim nešto i za prodaju. U sledećem članku nešto više o tome.

Lep dan vam želim,

Tamara

0

Na pragu jesenje tišine

6027_900

Uvek sam se pitala, zašto sam se morala roditi baš krajem novembra? U tom prelaznom trenutku kada je lepota jesenjih boja već počela da iščezava, a čarolija zimskih praznika još nije započela. Sunčevi zraci nas sve ređe greju, a mi polako ulazimo u sivi tunel tmurnih oblaka i tmurnih raspoloženja. Nedavno sam ušla u taj tunel tmurnosti, iako još nije kraj novembra, ali sam ga ovaj put doživela drugačije nego ikad do sad. Počela sam učiti da prihvatam: Da su nam takvi trenuci potrebni i da ih ne trebamo terati od sebe. Da nam ulazak u samoću svoga bića pruža dragoceni uvid u svoju sopstvenu senku koja je uvek tu, samo je nismo svesni. Da je potrebno i tu senku voleti, kao što volemo lepe, svetle, šarmantne delove svoje ličnosti. Da ljubav ne deli dobro od lošeg, svetlost od senke, nego ih objedinjuje u jednu celinu. Da se moram još jako puno istegnuti da bih stigla do ljubavi, i jako puno ohrabriti da bih izašla iz čaure gusenice. Da od samoće ne treba bežati, nego je prigrliti kao prijatelja, čak i kada nema puno toga lepog da nam kaže. Da je potrebno jednostavno voleti, a ako to nismo u stanju, onda što iskrenije moliti za ljubav. I naravno, ljubav je daleko više od odnosa sa jednim ili nekoliko ljudi. Ona je stanje svesti, stanje srca, stanje našeg bića.

Poslednjih godina pokušavam da se više povežem sa prirodom i prirodnim ritmovima, kao što sam već i ranije pisala. Kada je sa dolaskom jeseni počeo da nailazi sivi tunel tmurnosti i tišine, pokušala sam da se povežem sa njim na jedan drugačiji način nego do sada – pre svega da ga prihvatim. Silom prilika se nalazim u situaciji gde sam prilično usamljena, u seoskom ambijentu gde nema puno spoljnih dešavanja, i gde su sve promene u prirodi prisutne sa puno uticaja na raspoloženje. Sa dolaskom jeseni počinje vreme ulaska unutra, kako u kuću tako i u svoju dušu. To je prirodan ciklus. Dani su kraći, počinje da se loži vatra i okuplja oko ognjišta. Sve je manje sunca pa je potrebno grejati se na druge načine. Nekada su se žene u jesenjim i zimskim danima okupljale i zajedno pravile ručne radove. Ljudi su se okupljali po kućama i proslavljali razne religiozne svečanosti, koje većinom odražavaju odnos čoveka i prirodnih sila većih od njega (sa više ili manje autentičnosti, ali to je posebna tema). Kuhinja u kojoj se kuvaju topla jela i peku kolači je oduvek bila omiljeno mesto okupljanja tokom hladnih meseci. Deca su provodila veći deo vremena u kući i više igrala društvene igre, više slušala bajke i priče, više posmatrala i učila ručne radove koje majke i ostale žene kreiraju. U takvom ambijentu, dosada i samoća su prirodan deo jesenjeg i zimskog života. Dasada i samoća nisu stanja koja treba po svaku cenu izbegavati, po svaku cenu ih preplavljivati hrpom površnih čulnih stimulansa koje nudi moderan način života (televizija, internet, sms poruke, isprazni razgovori rekla-kazala), samo da bi se osećali dobro i da bi ugušili taj neki turobni osećaj koji počinje da nas goni iznutra. Samoća je nekada divna prilika za untrašnju refleksiju, za ispoljavanje tuge, bola, razočarenja i ostalih nepoželjnih emocija koje možda u sebi osećamo, kao i za pronalaženje leka – protivotrova: prihvatanje, opraštanje, molitva, donošenje pravih odluka. Isto tako samoća može biti i svetla tačka u našem danu tokom koje se opuštamo od briga, meditiramo, uživamo u ličnim uspesima, u lepim sećanjima, tragamo za inspiracijom, pišemo, čitamo, stvaramo u tišini. Poznato je da su u trenucima samoće i dosade nastala mnoga velika (i mala, ali ne manje značajna) umetnička dela. Jesen nas polako uvodi u raspoloženje u kojem je tišina prirodan deo života, u kojem je unutrašnja kontemplacija naglašena više od spoljašnjih aktivnosti, u kojem izoštravamo svoju moć posmatranja, u kojem razvijamo strpljenje, u kojem pravimo planove za sve kreacije i avanture koje nas čekaju kada iznova ogreje sunce. Jesenju i zimsku tišinu možemo ceniti samo ako se uskladimo sa ritmom prirode, ako pustimo da nas taj tok ponese, ako mu verujemo da nas vodi tamo gde treba. U današnje vreme kada smo otuđeni od prirode pokušavamo one prirodne tokove koji nam ne prijaju da ignorišemo, i da veštački stvaramo uslove koji nam prijaju. Sve se vrti oko površnih čulnih utisaka prijatno-neprijatno. Međutim, zaboravljamo da ignorišući prirodu mi ustvari ignorišemo sami sebe. Sa prirodom smo povezani kao sa majkom, ona nam daje ova tela koja koristimo, a Bog u njih udahnjuje dušu, te smo sa njim povezani kao sa ocem. Kada prihvatimo sav živi svet oko sebe kao povezan sa sobom, čitava slika našeg poimanja se menja, a čulno prijatno-neprijatno, ograničeno samo na ovo jedno naše telo, nije više u prvom planu.

Kako naučiti decu da prihvate dosadu, samoću i tišinu kao prirodne tokove života? Meni je veoma bliska metafora koja je jedan od osnovnih principa Waldorf pedagogije: udisaj i izdisaj. Tok naših aktivnosti treba da prati ritam udisaja i izdisaja. Udisaj su spoljne, dinamične, ekstrovertne aktivnosti, a izdisaj povlačenje od njih, unutrašnja refleksija, odmor i predah. Ovo je princip po kojem funkcioniše sve u prirodi. Ako decu uspemo da usmerimo da prate ovaj ritam svakoga dana, činimo za njih veliku stvar. Da bismo to uspeli moramo prvo mi sami početi da se krećemo u tom ritmu. Koliko puta sebe preopterećujemo radom, zadacima, socijalnim interakcijama, planovima? Da li pružamo sebi dovoljno vremena, i dovoljno često u toku dana, da predahnemo, da ne radimo ništa, da se umirimo i obnovimo? Ako želimo da naša deca imaju takve trenutke, koji su im neophodni za zdrav razvoj, moramo i mi sa njima učestvovati u tome, jer dok su mali oni sami još nisu sposobni da se dobrovoljno povuku od aktivnosti radi odmora. Jako često su dečije emotivne erupcije upravo alarm da im je potreban odmor i opuštanje od napetosti, a oni sami ne umeju da ga isključe. Rešenje nije u nekim magičnim formulama kako postupati kada do toga dođe, nego u postojanom, svakodnevnom ritmu po principu udisaja i izdisaja. Odmor ne znači samo spavanje. To može biti i pažljivo slušanje priče, organizovanje kućnog lutkarskog pozorišta, lešakrenje sa roditeljima u opuštenom čavrljanju i sa puno dodira, tiho obavljanje neke jednolične aktivnosti kao što je bojanje, nizanje perli, igranje sa testom, ili neka druga senzorna aktivnost gde se dete fokusira na dodir i utiša za spoljna dešavanja. Svako dete je jedinstveno i potrebno je da otkrijemo koje aktivnosti našem detetu pružaju relaksaciju i regeneraciju koja mu je toliko potrebna. To je takođe povezano i sa razvojnim fazama, i možda će se te aktivnosti menjati tokom njihovog rasta. Na primer, seka i bata dok su bili manji nisu mogli na miru da poslušaju priču, već bi odmah hteli da se igraju toga što su čuli. Za njih je priča pred spavanje značila ne opuštanje nego razbuđivanje za novu igru, tako da im dugo vremena nisam pričala priče pred spavanje nego u toku dana. Kasnije se to promenilo i sada ne možemo zamisliti odlazak na spavanje bez priče. Po mome dosadašnjem iskustvu, zaista moramo odbaciti svaku rigidnost i nametanje deci krutih pravila zasnovanih na nekim našim vremenskim rasporedima, ali je od suštinske važnosti da uhvatimo ritam koji će nas voditi kroz dane i mesece u jednom neopterećenom a opet kontinuiranom toku, poput talasa reke koji se jasno kreću prema svome cilju ali imaju dovoljno širine u rečnom koritu za svoj razigrani ples.

Iako sam na početku teksta ispričala svoju ličnu priču prolaska kroz period turobnih osećanja, nije mi cilj da promovišem jesen kao sinonim za turobnost. Ono što sam želela preneti je da treba prihvatiti život kao cikličan proces u kojem se pojavljuju kako prijatna tako i neprijatna osećanja i da se treba hrabro suočavati sa svim neprijatnostima umesto bežati od njih. Da je introvertnost deo prirodnog ritma jeseni i zime, kao što je ekstrovertnost deo prirodnog ritma proleća i jeseni. Introvertnost nosi tišinu i samoću što se sa ekstrovertnog pogleda na svet tumači kao dosada. Iako možemo biti više jedan ili drugi tip ličnosti, pravi samorazvoj obuhvata ravnotežu oba principa, i što se više uspemo pomiriti sa oba, imaćemo više sreće i ispunjenosti tokom svih godišnjih doba i životnih promena. Kao što je Keri na svom divnom homeshcooling blogu ovih dana napisala: „Ovo doba godine nas nagoni da pažljivije negujemo svoj duhovni rad koji će nas održavati tokom tame i hladnoće zime. Kako svetlost bledi, pitamo se gde je smešteno svetlo u našoj duši i na koji način ono svetli prema čovečanstvu?“ (https://theparentingpassageway.com/2016/11/03/darkness-and-freedom/)

Toplu, mirnu, tihu i radošću ispunjenu jesen vam želim!

Tamara

 

 

 

 

0

Između granica i slobode

flying_bird_202171

Živimo u konfliktnom vremenu punom protivrečnosti. Jedan od izraženih konflikata ovog doba je sukob između postavljanja granica i lične slobode. Kao da je došlo vreme da se mnoge granice koje su ranije postojale poruše, i da se pojam lične slobode dovede u sam vrh životnih prioriteta. Mnoge istine koje su do sada važile se iznova i iznova preispituju, a samim tim i granice koje su bile formirane na osnovu tih istina. Ovo klackanje između ograničenja i slobode se odvija na svim životnim poljima, pa tako i na polju roditeljstva. Kako i gde treba detetu postaviti granice, a kako i gde mu dati slobodu? Da li slediti tradicionalne metode zastrašivanja koje su vekovima, ipak, uspevale da formiraju poslušnu decu koja su kasnije postajala poslušni i odgovorni članovi društva i sistema? Ili nove, moderne, koje često za rezultat imaju decu bez ikakve kontrole, pa čak i odgovornosti u kasnijem periodu života? Da li je sve tako crno-belo ili ima nekih odgovora u sredini?

Pre svega treba shvatiti da globalno menjanje životnih okolnosti i prioriteta utiče na način kako odgajamo decu. Meni je to slikovito jasno kada posmatram i slušam svoju svekrvu i mamu i njihove postupke i ideje o vaspitanju, a naročito oštre razlike primećujem između njihovog i mog stava prema postavljanju granica. Njihovim očima izgleda kao da ja uopšte ne postavljam granice, kao da uopšte ne disciplinujem, kao da ću razmaziti decu, što iz moje perspektive nije istina. Problem je u tome što se oblasti u kojima one i ja postavljamo granice potpuno razlikuju. One bi mnogo više od mene ograničavale decu u telesnim kretnjama,naročito po kući, i mnogo bi više razgraničavale ono što je za decu od onoga što je za odrasle – na primer ne bi im dozvolile da skaču i veru se po nameštaju, diraju sve i svašta, trče po sobama, igraju se šerpama, loncima, ključevima i novčanicima, seckaju zatupljenim makazama i noževima… a ja to sve dozvoljavam. Sa druge strane, one bi dale deci da pojedu tri velike čokolade dnevno i da po celi dan gledaju televizor, što ja nemilosrdno ograničavam. Kako da se razumemo, one i ja (naravno, sa mamom je razumevanje ipak daleko lakše i pored očiglednih razlika u prioritetima, jer mama je uvek mama), kada dolazimo iz dvaju različitih svetova? U njihovo vreme je bilo najvažnije prilagoditi se sistemu i opštevažećim društvenim normama, dok su u današnje vreme i sistem i društvene norme u fazi metamorfoze i pod stalnim znakom pitanja: šta je dobro a šta loše, šta funkcioniše a šta više ne funkcioniše, šta nam je potrebno a šta nam više ne treba? Kako biti prilagođen sistemu kada se sistem raspada? Da li je dobro odgajati dete u uverenju da će biti uspešno ako bude usklađeno sa trenutnim sistemom, kada nam ništa ne garantuje da se taj sistem neće promeniti naglavačke kada dete odraste? U ovom vremenu nesigurnosti i raspada starih obrazaca roditeljstvo ne može da se oslanja na postulate prošlih vremena, kao što su na primer „batina je iz raja izašla“ i „zna se šta je za decu, a šta za odrasle“. Da je batina iz raja izašla verovatno bi već odavno raj vladao na planeti Zemlji, a granice između dece i odraslih nisu više horizontalne kao ranije – nije nužno istina da odrasli znaju bolje od deteta, i nije nužno istina da dete ne može da poduči odraslog čoveka. Ova vratolomna vremena kada nam se trese tlo pod nogama više nego išta drugo zahtevaju snažne, kreativne, uverene, nezavisne i autentične ličnosti koje će biti sposobne da se prilagođavaju mnogo širem dijapazonu promena na svim nivoima postojanja nego ranije, i u idealnom smislu dovoljno osetljive, intuitivne, moralne i saosećajne da pokreću i održavaju svetsku metamorfozu u pravom smeru. Izazov današnjih roditelja je mnogo veći nego što je bio do sada, jer je mnogo teže odgojiti ličnost sa gore spomenutim kvalitetima nego nekoga ko se dobro uklapa u sistem. Ovakav način razmišljanja uvodi sasvim nove „postulate“ u načine na koje vaspitamo decu. Da bi neko bio uspešan u današnje vreme potrebno je da ima kreativnost i autentičnost mnogo više nego poslušnost. Potrebno je da ima mnogo više hrabrosti da stiče svoja sopstvena iskustva nego da sledi utabane staze. Potrebno je da ima praktično i iskustveno znanje umesto teorijskog. Sve ovo navodi na činjenicu da je deci potrebno pružiti mnogo više slobode nego što je to bilo uobičajeno ranije. Iz mog roditeljskog iskustva, ta sloboda treba da se odnosi pre svega na: slobodu fizičkog pokreta; slobodu izražavanja mišljenja, ideja i emotivnih stanja; slobodu mašte; slobodu ličnog izražavanja kroz igru i kreativni rad.

Uporedo sa davanjem slobode važno je negovati odnos uzajamnog poštovanja sa detetom – poštovati detetove potrebe i želje, ali i jasno zahtevati da ono poštuje potrebe i želje nas odraslih. Najsigurniji način je da se nikada ne ophodimo prema detetu na način na koji ne bismo želeli da se neko ophodi prema nama. Čak i kada ograničavamo i zabranjujemo trebamo to činiti sa poštovanjem prema integritetu deteta. Mi neke stvari znamo bolje od njega, to nas čini njegovim autoritetom, ali to nam ne daje za pravo da ga povređujemo, omalovažavamo ili zloupotrebljavamo. Ako se ponašamo sa poštovanjem prema detetu, gotovo je 100% sigurno da će i dete da se ponaša sa poštovanjem prema nama. Dete ionako samo imitira i kopira u najranijim godinama života, i ako mu ponudimo pravi model za kopiranje nećemo morati da ulažemo dodatni napor da ispravljamo nešto što smo, pre svega, sami pogrešno postavili. Ovde treba razumeti da se pravi rezultati ovakvog našeg stava možda neće pokazati tokom prvih 3-4 godina detetovog života kada je ono u razvojnoj fazi izgradnje zasebnog identiteta i testiranja granica, ali nakon tog perioda hoće, naročito ako smo do tada uspeli da održimo ravnotežu između poštovanja, slobode i postavljanja granica. Postavljanje granica mora da postoji, jer je ono suprotnost slobodi. Da bi se iskusila sloboda u pravom smislu, potrebno je da postoji i njena suprotnost – inače kako bismo uopšte mogli znati šta je sloboda? Detetu su potrebne zdrave granice – da zna šta jeste a šta nije dozvoljeno, šta će usrećiti a šta uznemiriti roditelja, šta je opasno a šta bezbedno. Dete se oseća sigurno sa roditeljem koji jasno postavlja granice i koji je ubeđen u svoj stav…a verujem da se oseća predivno kada mu je dato pregršt slobode unutar tih jasnih i sigurnih granica. Koliko će te granice biti skučene, a koliko široke je odraz stanja roditelja i onoga u šta roditelj veruje. Upravo ove stvari povezuju roditelje sličnih stavova – u kojim oblastima života će dati više slobode, a u kojima više ograničenja, kao i načini na koji se granice uspostavljaju: nežno (ali odlučno) i sa poštovanjem ili uz primenu sile, zastrašivanja i dominacije…dok neko granice neće uspeti ni da postavi.

Ono u šta najviše verujem je da svako od nas preslikava samog sebe u načinu na koji vaspitava dete. Ponekad se trudimo da delujemo na jedan način, ali ne uspevamo nego smo prisiljeni da delujemo drugačije. Upravo zato je odgovor za mnoga pitanja o roditeljstvu ne u nekim metodama i tehnikama nego u nama samima. Pošto se svi kolektivno nalazimo u vremenu pomeranja do sada poznatih granica – pre svega u ljudskim potencijalima i mogućnostima – na neki način smo i mi u fazi izgradnje novog identiteta i testiranja granica kao i dete koje se razvija. Zato je najlepše da u toj avanturi budemo rame uz rame sa svojom decom, ne prezajući da ih podučavamo ali ni da učimo od njih, ne ustručavajući se da budemo otvoreni i prijemčljivi za sve poruke koje usput zajedno otkrivamo.

Želim vam puno sreće na ovom uzbudljivom putovanju balansiranja između slobode i granica!

Tamara

       

0

Umetnost podržavanja

hand_hands_green_224147

U poslednje vreme sve češće pitam sebe ovo pitanje: kako da pružim pravu podršku, onu koja će uistinu pomoći, olakšati, ohrabriti, utešiti, nahraniti? Verujem da je ovo pitanje koje postavljaju sve majke, s obzirom da je naša prirodna uloga u životu naše dece da im pružamo sve što sam gore nabrojala – delanja koja se u mojoj viziji povezuju pod imenom podrška. I moja sve češća preispitivanja o značaju podrške me polako dovode do zaključka da je meni samoj ona potrebna mnogo više nego što sam je imala tokom života.

Razmišljala sam kako bih mogla definisati skup svih tih važnih pojmova koji se spajaju preko značenja reči – podrška. Već sama reč puno govori: po-držati. U (mojem) prevodu to bi značilo kao držanje nekoga u ispravnom i zdravom stanju, u sigurnom prostoru, u zoni bezbednosti i ljubavi. Da bi neko mogao nekoga ili nešto držati mora imati određenu dozu snage i čvrstine. Držati znači postati neka vrsta oslonca čije prisustvo uliva sigurnost i obezbeđuje opuštenost i poverenje. Nedavno sam naišla na engleski termin koji objedinjuje suštinu ovih značenja – „holding space“ – što bi doslovno mogli prevesti kao „držati prostor“. Kada držimo prostor oko nekoga mi ga svojim prisustvom štitimo, grlimo i u isto vreme omogućavamo slobodu kretanja, baš kao posuda u kojoj može da se drži neki predmet bilo da je u celini, bilo da je u delovima. Ovo držanje prostora nekome znači da mi doslovno podržavamo postojanje toga bića u celini, bez obzira u kojem se stanju ono trenutno nalazi. Pošto svako od nas, neminovno, prolazi kroz životne momente celovitosti i ispunjenosti, koji se smenjuju sa momentima necelovitosti i rasejanosti, držanje prostora nekome znači da podjednako podržavamo osobu u svim ovim različitim fazama. U stvari, to postaje mnogo potrebnije upravo u fazama rasejanosti, kao što nam je potrebnija posuda da drži kocke koje su se raspale više nego kulu ili dvorac koji smo sastavili.

Ono što bitno razlikuje ovo držanje prostora od onoga što obično podrazumevamo kao pomaganje nekome je u većoj pasivnosti ovakve podrške u odnosu na aktivnost pomaganja. Ako želimo nekoga podržati na ovaj način znači da ne pokušavamo da učinimo, pokrenemo, usmerimo, zaključimo, rešimo, posavetujemo ili izbavimo. Umesto svega ovoga mi jednostavno prisustvujemo, pažljivo slušamo, saosećamo, reflektujemo ili dopustimo da ono što nam osoba želi preneti bude primljeno i poslato nazad kao potvrda da smo primili poruku, bez ikakvog ocenjivanja sa naše strane. Neko se može pitati u čemu je uopšte svrha ovakvog pomaganja i kako se na ovaj način može dostići neki opipljivi rezultat. Najvažniji rezultat ovakve podrške je da osobi dajemo jasan znak da imamo poverenja u nju bez obzira na situaciju u kojoj se nalazi, bez obzira na stanje u kojem se nalazi, i da na osnovu tog poverenja joj dajemo slobodu da deluje iz svoje suštine. Ukazujemo poverenje da u svojoj suštini osoba ima potencijal da pronađe svoja rešenja i da se vrati u ravnotežu iz koje je iskliznula, ili da uspe u onome čemu stremi. Ovo poverenje ili vera u nekoga je ona sila koja pomaže da se dođe do rešenja i opipljivih rezultata, ali ne kroz kontrolu koja dolazi spolja nego kroz preobražaj koji dolazi iznutra. Ali upravo ovde dolazi do škakljivog momenta: da bismo bili spremni imati poverenje u nekoga, prvo moramo imati poverenje u sebe. Da bismo pružili veru i poverenje, moramo ih imati u sebi. Ne možemo dati nešto što nemamo. A često je razlog ovog našeg nedostatka upravo to što do sada niko nije imao dovoljno poverenja u nas. Naročito dok smo bili deca, kada nam je to bilo najvažnije za izgradnju svog ličnog pouzdanja i poverenja u sebe, i u svet oko sebe, što je kod dece jako blisko povezano. I sada kao majke se nalazimo u situaciji da trebamo pružiti poverenje svojoj deci, imati veru u njihovu snagu, lepotu, autentičnost, ispravnost, spretnost i vitalnost, naročito u situacijama kada ovi kvaliteti padnu u senku pred izazovima emotivnih padova i histerija, bolesti, nesnalaženja u društvu, neusklađenosti sa važećim društvenim normama… a možda ni mi same nismo dobile podršku i poverenje u istim takvim situacijama kada smo bile deca. I možda upravo zbog toga ne možemo da se otmemo utiscima zastrašenosti, sumnjičavosti, stalnog  preispitivanja šta je ispravno a šta pogrešno, ili povlačenja duboko u sebe kao u jedinu zonu sigurnosti koju poznajemo.

Mesto gde najviše ne uspevamo da pružamo podršku je tamo gde se nečije želje i ponašanje kose sa našim ličnim ubeđenjima, ili još češće sa uvreženim društvenim normama. I obrnuto, tamo gde se naše želje i ponašanje ne uklapaju u sistem vrednosti osoba kojima smo okruženi, tamo ne uspevamo da dobijemo podršku od njih. Na neki način, ovo je prirodan proces prilagođavanja opštevažećim društvenim pravilima koji započinje od najranijeg detinjstva, i što je zajednica tradicionalnija ili konzervativnija, prilagođavanje se strožije zahteva. Život u zajednici neminovno nosi sa sobom ovaj dinamični ples između ličnog i zajedničkog interesa, gde se lični interes često mora povinovati zahtevima zajedničkog interesa. Meni je ovaj princip potpuno prihvatljiv kada je zajednički interes pravedno ustoličen sa ciljem dobrobiti za sve članove zajednice, ali ono što mi nije prihvatljivo je kada pojedinac ili grupa nameće svoja pravila kao jedino ispravna bez dovoljno fleksibilosti, empatije ili širine uvida. Ovo ne važi samo za društvene vođe i velike face, nego svako od nas, u najobičnijim svakodnevnim situacijama puno puta dolazi u poziciju da deluje kao nečiji autoritet, sudija ili advokat. Puno puta, često i ne primetivši, osuđujemo, ispravljamo, ograničavamo i omalovažavamo nečije reči ili postupke. Najčešće to radimo sa ljudima koji su nam najbliži i nad kojima imamo neku vrstu odgovornosti ili moći. Najčešće su to upravo naša deca, partneri i roditelji.

Iako se trudim da što manje sputavam svoju decu nepotrebnim pravilima i da ih ne opterećujem raznim blokadama, često uhvatim sebe kako izdajem komande, čak ih ponavljam kao papagaj, u mnogim situacijama kada to možda i nije toliko potrebno. Čujem u svome glasu vibraciju kontrole – samoprozvanog stražara koji je ubeđen da će bez njegove počasne intervencije nešto krenuti po zlu. A iza njene vibracije naslućujem polje zebnje i straha, čiju širinu i dubinu još uvek nemam dovoljno hrabrosti da istražujem. Opet, kontrola je ponekad neophodna, naročito sa decom nad kojom imamo odgovornost. Strahovi su ponekad opravdani, naročito kada brinemo o deci koja često deluju instinktivno i bez velikog udela razuma. Ali baš je zato važno razgraničiti koje situacije zahtevaju punu pozornost naše kontrole, i u kojim situacijama možemo dozvoliti da strah preuzme spasilačko kormilo u svoje ruke. U suštini, to su dosta retke situacije, kada su u pitanju životne opasnosti, neki sudbonosni preokreti koji mogu da utiču na daleku budućnost, možda još neki manje zastrašujući ali važni momenti kada na dete, na primer, utiču neki spoljašnji faktori koji mogu da mu zaista naškode (negativno društvo, mediji, nepovoljne aktivnosti), a mi možemo uticati da se to spreči ili ublaži. Ali pored ovih postoje nebrojene sitnice svakodnevnog života u kojima naša kontrola, bilo da je motivisana strahom ili ponosom, zaista nije potrebna. Ovo je ponekad teško prihvatiti kada deca deluju na nama nelogične i nerazumne načine, kada neće da se podvrgavaju pravilima ponašanja odraslih, kada se opiru da slede higijenske navike kojima pokušavamo da ih naučimo, kada uporno izražavaju zahteve koji nama izgledaju nerazumni i nepotrebni. Međutim, ako to nisu stvari koje ugrožavaju nečiji život, zdravlje ili budućnost na očigledan način, ako se ništa katastrofalno neće desiti ako pustimo dete da deluje prema svojoj volji, čak i da pogreši, onda možda vredi da probamo upravo to da uradimo, makar kao eksperiment. Da li moje dete zaista zaslužuje da mu sada stanem na put i zaustavim nalet njegove volje, želje i poleta? Koliko je moja procena zaista realna? Da li moja reakcija izvire iz potrebe da bude po mome, ili iz moga straha, ili iz podrške koju želim da pružim? Jedno je sigurno: ako previše često postavljamo prepreke sprovođenju volje svoga deteta to će se loše odraziti na njegovu/njenu unutrašnju sigurnost, samopouzdanje, preduzimljivost, životni polet, radost, spontanost. Ovo je prvi scenario, kada mi iznebuha, iz neke svoje „opravdane“ potrebe stajemo na put volji svoga deteta (ili neke druge osobe) na način na koji ono to doživljava kao sputavanje. Taj doživljaj sputanosti će ostati, i pratiće ga kroz život kao ne baš najdraži prijatelj.

Drugi scenario je kada je dete (ili neka druga osoba) u stanju neravnoteže, kada mu je potrebna pomoć (bilo da je svesno traži ili ne), i kada mi pokušavamo da rešimo tu situaciju za njega/nju preuzimajući kontrolu bez dovoljno osetljivosti i bez dovoljno uvažavanja njegovih/njenih osećanja i potreba (pošto mi imamo više iskustva i znamo kako se rešavaju ovakve stvari!). To može varirati od savetovanja i blagog podizanja tona glasa do svesrdnog ubeđivanja da je naše rešenje jedino ispravno i da je nedopustiva ikakva opcija osim toga. A šta bi se desilo ako bismo pokušali svom svojom ljubavlju i budnošću da poslušamo dete, ili osobu koja nam se obraća, i da joj pokažemo pre svega razumevanje za situaciju u kojoj se nalazi, da joj pokažemo da osećamo njen teret i da jednostavno saosećamo? Šta bi se desilo ako ne bismo žurili da ispričamo šta bismo mi uradili ili odlučili i šta je ispravno ili pogrešno, nega ako bismo sačekali da se pojavi ideja, misao ili vizija u osobi sa kojom saosećamo? Ako bismo ovako delovali to bi značilo da „držimo prostor“ oko nekoga koga volimo, da ga u potpunosti podržavamo, da smo spremni da uložimo vreme, osećanja, strpljenje u njega/nju i da smo spremni da podržimo rešenje koje će se pojaviti, ne nužno našom zaslugom. Imala sam nekoliko puta iskustvo sa svojim četvorogodišnjim sinom da sam u nekim za njega kriznim situacijama pokušala da saosećam sa njim do te mere da sam se skoro poistovetila sa njegovim bolom, i u trenutku kada bi se to desilo problem je potpuno nestao, raspršio se. Iako mu nisam uspela ponuditi pravo rešenje spolja, energetski sam podržala njegova osećanja i na neki način preuzela deo njegovog emotivnog tereta, i to se pokazalo kao pravo rešenje. Pošto je on vrlo mali to se desilo skoro trenutačno, sa starijom decom ili odraslim osobama bi možda trebalo malo duže vremena da ovakav pristup deluje… ali sigurno deluje, i to pozitivno.

Jedna od mojih misli vodilja je da roditeljstvo liči na negovanje cveća. Sve što je biljci potrebno je da joj pružamo uslove koji će hraniti njen rast, a kakav cvet i plod će da izraste iz nje nije pod našom kontrolom. Verujemo da će izrasti upravo onakav kakav treba biti, u skladu sa Božijim planom koji je udahnut u njega dok je još bio u obliku semena. Nasuprot tome je ideja da je roditeljstvo kao klesanje kamena, i da mi svojim namerama i postupcima kreiramo oblik koji želimo da iz njega nastane. Za mene je čovek ipak bliži cvetu nego kamenu, iako nije sporno da i kamena skulptura može biti prekrasna tvorevina, ali ipak sa mnogo manje života u sebi nego čak i obični mali poljski cvet.

Ako je neko zainteresovan da dublje istražuje ovu temu toplo preporučujem ovaj članak koji je od mnogih prepoznat kao pravo remek-delo na temu podrške u smislu „držanja prostora“: http://heatherplett.com/2015/03/hold-space/

Volela bih da čujem vaša razmišljanja o ovome i načine na koje uspevate da pružite podršku onima koje volite, kao i načine na koje osećate da je podrška koju ste primile/i zaista dodirnula vašu suštinu i pokrenula rešenja u vama.

Srdačno,

Tamara

0

Usklađivanje različitih potreba

ews_chkbrd_art_19

Nedavno smo se vratili sa Fruške Gore gde se svake godine u ovo vreme sastajemo sa našim bhakti-yoga  prijateljima, ali pre nego što napišem članak o svim doživljajima i inspiracijama koje smo poneli sa sobom imam potrebu da izrazim neka svoja trenutna razmišljanja. Nakon pet i po godina apsolutne posvećenosti majčinstvu nedavno sam dala sebi prostora da se počnem malo više baviti sobom. Drugim rečima, da počnem više negovati sebe, voditi računa o svome zdravlju, praviti prostora za ispunjavanje mojih ličnih potreba koje nisu povezane sa decom. Moja razmišljanja su počela da se kreću ka širem krugu tema od samog roditeljstva, teme kojom sam preokupirana od kada sam postala majka, očigledno sa razlogom. To se dešava spontano, bez da sam isplanirala, bez da me je neko savetovao ili me opomenuo. I nekako se to kreće paralelno sa promenama koje moja deca doživljavaju u svom razvoju. Oni sve više iskoračuju iz maminog gnezda u svet, oni postaju svesniji, razumniji, svojevoljniji. Mnoge stvari postaju lakše iz razloga što im se mnogo toga može objasniti, i što se mnogo toga možemo razumno dogovoriti (ah, dugo željeni momenat!). Ali uporedo sa olakšanjem raste i složenost naših odnosa, baš zato što njihova individualnost sve više dolazi do izražaja. Kada je sa rastom individualnosti povezan i rast snage volje, što je u osnovi jako zdravo i što je znak da se naše dete razvija u dobrom smeru, onda dolazi do neminovnih sukoba različitih individua u porodici. I to je isto dobro, jer se preko tih sukoba uče prve lekcije o životu, o samokontroli, o potrebi da budemo saosećajni i susretljivi, o rešavanju problema na konstruktivan način. Moje trenutno ponašanje sa decom se pomalo razlikuje od onog od pre godinu dana i ranije. Postala sam strožija, počela sam jasnije da izražavam svoje potrebe, počela sam više da ih podučavam rečima, pa čak sam počela i više da vičem na njih (što sam oduvek smatrala nepoželjnim roditeljskim ponašanjem!). Priznajem, i dalje ga smatram nepoželjnim, i nekom vrstom ličnog poraza, ali sa druge strane osećam se olakšavajuće priznavajući svoja nesavršenstva. Ponekad mi je podizanje glasa jedini način da doprem do njih, naročito kada sam na neko vreme izvan kontakta sa njima, fizički, mentalno i emotivno. Ako su oni pritom u euforičnom stanju to mi je jedini most kako da ponovo stupim sa njima u kontakt, i najčešće ostane na tome. Ali pošto smo oduvek u bliskom odnosu, i pošto su zbog toga razvili dovoljno poverenja u mene, moje vikanje nikad ne izaziva dramatičan emotivni efekat, a često pomogne da se stvari dovedu na svoje mesto. Ono u šta sam oduvek verovala i što mi se sad potvrđuje je činjenica da, ako smo u najranijem detinjstvu podarili detetu dovoljno BEZUSLOVNE ljubavi, bliskosti, poštovanja i podrške, onda će u kasnijim fazama naše podučavanje i disciplinovanje imati bolji efekat i biti lakše prihvaćeno. Naravno, pod uslovom da je izražavanje bezuslovne ljubavi i dalje aktivno prisutno (sa tim se nikad ne prestaje!)

Paralelno sa davanjem bezuslovne ljubavi mora da postoji i postavljanje određenih granica, inače rizikujemo da nam dete odraste u uverenju da je ono centar univerzuma, što nije uverenje koje će mu doneti sreću i uspeh u životu. Ako nije centar univerzuma onda mora da se prilagođava tuđim potrebama, da uviđa da uopšte postoje tuđe potrebe, a ne samo njegove/njene. U zadnje vreme često naglašavam deci koje su moje potrebe i zašto imam pravo na njihovo ispunjenje, iako se ponekad to sukobljava sa ispunjenjem njihovih potreba/želja. Takođe im pokušavam pomoći da shvate kako se moraju prilagođavati „višim silama“ života, kao što je na primer vreme. Ovih dana vladaju nesnosne vrućine, a mi zbog prehlade ne smemo da idemo na bazen. Nemirni i „puni želja“ oni traže da idemo u grad zbog ovoga ili onoga, a šetnja do grada po ovim vrućinama je moguća samo predveče. Tako mi provodimo čitav dan razjašnjavajući se zašto moramo čekati da bismo ispunili neku svoju želju, zašto je to potrebno, zašto je to dobro za nas, koje su posledice ako to ne ispoštujemo. Dakako, bilo bi mnogo lakše sesti u auto i obaviti to što treba za pola sata i vratiti se, ali pošto nam je tata na poslovnom putu, a nemamo drugi auto, mi koristimo predivnu priliku da učimo lekcije o strpljenju, o prilagođavanju, o svom položaju u odnosu na Sunce, vetar, kišu, prirodu koja nas okružuje i sile na koje ne možemo da utičemo. Ovo nisu lekcije koje se uče za jedan dan, nego se uče celi život, ali upravo sada počinju.

U postavljanju granica, disciplinovanju, i u bilo kojem drugom ponašanju sa detetom mislim da je ključni faktor iskrenost, ili još tačnije, autentičnost. Ako se ponašamo na način koji je u skladu sa našim uverenjima i stojimo iza toga, ako smo spremni preuzeti odgovornost za sve posledice svoga ponašanja, to je za mene iskrenost ili autentičnost. To je naročito važno u situacijama kada pogrešimo, a grešićemo sigurno pošto smo nesavršeni. Ako pogrešimo i priznamo, ako pokažemo svoju slabost, ako priznamo da nešto ne znamo ili ne umemo, autentični smo. Sa druge strane, ako smo u nešto čvrsto uvereni i uporni da istrajemo u tome uprkos spoljašnjim faktorima, autentični smo. Ako zahtevamo određene stvari od svoje dece i potpuno nam je jasno zašto je to važno i spremni smo to potkrepiti sopstvenim primerom, autentični smo. Ako ne zataškavamo svoja osećanja nego smo spremni da ih izrazimo i imenujemo, čak i kada nisu tako sjajna i bajna, autentični smo. Ako stojimo ispred deteta jasni u svojim potrebama, osećanjima i zahtevima, autentični smo. Da bismo bili autentični potrebno je da imamo snagu karaktera, iskrenost i odgovornost što će prirodno kod deteta izazvati neku vrstu poštovanja i poverenja, kao i dozvolu/podršku da i ono samo bude autentično (ukoliko ove podrške nema onda ne pričamo o autentičnosti nego o dominaciji).

I da se vratimo na početnu tačku, autentičnost nije statično stanje, nego neprekidni tok života koji pulsira na različitim nivoima našeg bića, ritam koji nas poziva da budemo baš ono što jesmo, ono jedinstveno što trebamo podariti sebi i drugima. Nekada je ta naša jedinstvenost više izražena, a nekada se pomalo zakoči i zgrči između visova i padova raznih životnih izazova. Zato je potrebno iznova i iznova ponirati u svoje dubine, da bismo sledećeg trenutka izašli na svetlost dana jači, lepši, jasniji, svetliji, bogatiji. Iako ovi trenuci nekada nisu kratki, iako među njima uvek ima perioda tame, sumnje, preispitivanja, slabosti, to je ritam našeg ličnog rasta koji nikada ne prestaje. I kojim vredi koračati.

Srdačno,

Tamara

Fotografija: waldorftoday.com

 

0

U zagrljaju sa sobom

beach-323453_960_720

Pronašla sam je! Pronašla sam malu, bespomoćnu, uplakanu, ranjenu devojčicu koja je dugo vremena  bila sakrivena od mojih očiju. Bila sam je izgubila, ostavila samu u dubokoj pećini zaborava. Tražila sam je dugo vremena, slutila sam da me čeka, osećala sam da je tu negde, ali nisam uspevala da je pronađem. Ušla sam joj u trag, i što sam dublje tragala bila sam sve sigurnija da je u blizini. I konačno smo se susrele, onda kada je moja uporna potraga po dubinama podsvesti počela da uzdrmava moj uredno sređen svakodnevni život. I dobro da ga je uzdrmala, jer inače nikada ne bih uspela da je pronađem, pošto su slojevi „sređenosti“ još od prvih godina njenog života počeli da slažu odbrambeni zid oko njene nežne ranjivosti. I kada smo se susrele, jedinu reč koju sam od nje čula bila je: Mama! Ne, ne samo reč, to je bio krik: Mamaaaaaaaaaa! I to bilo dovoljno, to je bilo jedino potrebno, ništa više od toga. Potrebna mi je mama….. Na njen duboki, iskreni zov, majka u meni je istrčala pred nju, uzela je u naručje i počela da je teši: Ne brini drago moje dete, tu sam, kod tebe sam, volim te, pružiću ti svu ljubav koja ti je potrebna, neću više nikada da te napustim, neću da dozvolim da opet ostaneš usamljena!… Niz moje lice su se slivale suze mene-deteta i mene-majke, pomešane i isprepletane u čvrstom zagrljaju ponovo rođene ljubavi. Ja-majka je sa svom silinom majčinske ljubavi grlila i tešila, a ja-dete je konačno osetila olakšanje kroz suze priznanja ranjivosti i bespomoćnosti. Ja-dete je konačno osetila da više nije sama, i osetila je slobodu kojom se usudila pokazati svoje nežno lice pred očima sveta.

Svaka odrasla osoba nosi ovo dete u sebi. Nekima je manje, a nekima više skriveno… nekima manje, a nekima više povređeno. Imam ga ja, ima ga i moja majka, a imaće ga i moja deca. Većinom se svi roditelji trude da najbolje odgoje i najmanje povrede svoje dete, ali povređivanja se dešavaju uprkos dobrim namerama. Svako dete prolazi kroz razvojne faze odvajanja od roditelja i formiranja svog zasebnog identiteta, i to je u svojoj suštini bolan proces. Roditelji ga mogu ublažiti ako znaju kako… tačnije, ako su dovoljno zreli da održavaju ravnotežu bliskosti i slobode u odnosu ljubavi sa detetom. A to će jedino moći ako imaju zdrav odnos sa sobom i ovu ravnotežu unutar sebe. Deca su najsavršenije podešeni radari koji detektuju unutrašnja stanja svojih roditelja i prilagođavaju se njima kako najbolje znaju i umeju. Ako oseti da roditelj nema dovoljno snage, kapaciteta ili bilo čega drugog da bi ispunio potrebe deteta za odnosom, ljubavlju, brigom, poverenjem – dete će biti prisiljeno da to na neki način ispolji bilo povlačenjem, bilo neprimerenim ponašanjima, ali u sebi će sigurno zakopati te svoje neispunjene  potrebe u tajne hodnike zaborava, jer to je prosto jedini način da se odbrani od bola koji neispunjena potreba uzrokuje. I kasnije, te iste neispunjene potrebe pritiskaju neko nevidljivo zvonce u nama koje nas upozorava da tu nešto nije redu, nije u harmoniji, nije usklađeno sa onim kako mi osećamo da bi trebalo biti. Ovi procesi izgradnje sopstvenog identiteta, odvajanja od roditelja i održavanja ljubavnog odnosa sa roditeljima i sa samim sobom – su procesi koji traju ceo život. Jako su povezani, isprepleteni i međusobno zavisni.

Po svojoj prirodi mi smo bića koja su stvorena za ljubav, da daju i da primaju ljubav pre svega u odnosu sa Bogom, i samim tim sa Njegovom svekolikom kreacijom. Potreba deteta za majkom je primarna potreba kojom duša izražava svoju potrebu za Bogom, za potpunom, bezuslovnom i savršenom ljubavlju na koju instinktivno oseća da ima pravo. Zato na zemaljskoj ravni nema sile jače od ljubavi između roditelja i deteta. Nedavno sam pročitala rečenicu: Odnos sa majkom je majka svih drugih odnosa. Pošto su nažalost roditelji često daleko od idela „božanske ljubavi“, ova potreba ne biva ispunjena, ili biva delimično ispunjena. Naravno, svaki roditelj oseća ljubav prema detetu (u većini slučajeva), ali način na koji će tu ljubav ispoljiti i pružiti na praktičnom nivou svakodnevnog života zavisi od zrelosti roditelja, pre svega na psihološkom i duhovnom nivou. Energija ljubavi u potpunosti ispunjava čitavu kreaciju, ali da li će se ispoljiti kao samilost, saosećaj, brižnost, opraštanje, ili kao ljubomora, posesivnost, kontrola, ambicija, požuda – to zavisi od stepena duhovne zrelosti osobe koja voli. Nikada nije dovoljno ličnog usavršavanja i razvijanja, jer od toga zavisi koliko čisto ćemo moći da ispoljimo ljubav kroz svoja delovanja.

Ako negde na ovome putu ličnog razvoja naiđemo na ranjeno dete u sebi, jako je važno da ga zagrlimo, najčvršće što možemo, da ga izvučemo iz mračne pećine bola na svetlost dana, da mu nežno obrišemo suze, i obećamo da ćemo ga uvek, potpuno i bezuslovno voleti. Bez obzira na to šta čini i šta želi, bez obzira na sve što mu se desilo u prošlosti. Učinimo tako pošto znamo da je ono uvek bilo i uvek će biti Božije dete, sazdano od ljubavi i za ljubav. Sve ostalo što je bolno, ranjeno, nerešeno i nečisto, sve je samo deo prolaznosti koja će da prođe. Ako uspemo da mu oprostimo sve greške, da ga prihvatimo i da ga jednostavno volimo, bol će proći mnogo, mnogo brže nego što mislimo. Ovo isto važi za sve ostale otcepljene i usamljene delove naše ličnosti, na koje možemo naići bilo u sebi, bilo u refleksiji sveta oko sebe. Jedino opraštanjem i prihvatanjem možemo iznova postati celi, a jedino u svojoj celovitosti možemo početi da se približavamo višim oktavama ljubavi, čija muzika hrani i napaja dušu.

Srdačno,

Tamara

Fotografija: Pixabay