Odgovor na pandemiju

Odgovor na pandemiju

Nalazimo se usred pandemije… ali čega? Na malim ekranima gledamo i slušamo o širenju opasnog korona virusa, ali ono što vidimo konkretno u svom bliskom okruženju je samo pandemija straha i panike. Ja sam tokom ovih nekoliko dana koliko ova pandemija traje takođe par puta upala u stanje panike, nakon što sam poslušala neke informacije na youtubu (tv inače ne gledam). I tako analizirajući stanja uma kroz koja sam prolazila primajući različite informacije, još jednom sam dobila jasnu realizaciju o tome koliko smo mi ljudi podložni promenama na osnovu informacija koje primamo. Uopšte nije preterano reći da informacije kontrolišu i kanališu naše živote. Naročito u današnje vreme tehnologije brzog prenosa informacija. Naše telo je gruba materija, ali naš um je suptilna materija i on se praktično sastoji od informacija. Svesni um je sastavljen od informacija koje svesno primamo i pamtimo, a nesvesni um od svih informacija onih koje smo ikada primili ali ih nismo zapamtili. Informacije primamo posredstvom svih čula, ali najveći uticaj na nas imaju one koje primamo čulom sluha. Zato je zvuk toliko moćan, zato je u praktično svim religijama sveta REČ početak stvaranja, i zato je sposobnost jezičkog izražavanja ono što čoveka u najvećoj meri razlikuje od životinje.

Ne trebamo biti naročito obrazovani ili vidoviti da shvatimo da trenutno oko nas najviše kruže informacije koje izazivaju strah i paniku. I to je više nego dovoljno da uključi nevidljivo dugme koje u nama pokreće duboko usađen program straha koji nosimo u svom podsvesnom umu. Taj program svi nosimo u manjoj ili većoj meri. Zašto? Zato što smo po svojoj prirodi sićušna živa bića koja uvek i u svim okolnostima zavise od šireg okruženja u kojem se nalaze: od prirode i njenih sila, od društvene zajednice čiji su deo, kao i od vođa ili upravitelja te zajednice. Ali ono što najmanje priznajemo i najmanje na to obraćamo pažnju je činjenica da zavisimo od Boga, koji se nalazi kao osnovna sila u pozadini svih ostalih. Vrhovni kontrolor iza svih ostalih velikih i malih kontrolora. Zavisnost je inače za nas ljude jedno vrlo nepoželjno stanje. Ne sviđa nam se da zavisimo od nekoga ko nas ne poštuje ili nas iskorištava. Prirodno, priznajem. Zato je nezavisnost tako poželjan status kako za grupe tako i za pojedince. Ali u svojoj velikoj potrebi za tom nezavisnošću – ličnom, nacionalnom, rasnom, polnom – čovek ovog demokratskog doba „slobode i nezavisnosti“ zaboravlja na širu sliku MEĐUZAVISNOSTI čiji je organski deo. Dovoljan je mali trzaj majke prirode kada nam pošalje poplave i potrese, ili pojava mikroskopski malog ali mega opasnog živog bića kao što je ovaj virus da se naša takozvana nezavisnost smrvi u paramparčad. Hteli ili ne, moramo priznati da zavisimo od prirode, od komšije i ljudi koji nas okružuju, od tokova vremena, od informacija koje primamo, od srećnih ili pak nesrećnih okolnosti koje nam se dešavaju. Ali iako smo tako sićušni i zavisimo od šire slike čiji smo deo, mi imamo slobodnu volju koja se izražava kroz našu mogućnost izbora. Šta god da se dešava, kakva god situacija da nas zadesi, mi imamo izbor kako ćemo da se odnosimo prema toj situaciji i kako ćemo da delujemo u njoj. Uvek postoji nešto što ne možemo da kontrolišemo, ali i nešto što možemo da kontrolišemo, a to su pre svega naši izbori. Našim odlukama i izborima koje činimo u životu pokazujemo i dokazujemo ko smo, kakvi smo, šta su naši prioriteti i koja je snaga našeg karaktera i moralnosti.

Ah, opet ja sa tim karakterom i moralnošću! Nećemo valjda u ovako životno ugrožavajućim situacijama brinuti o karakteru i moralnosti! Ali ljudi, upravo su te situacije test za naš karakter i moralnost, tada ih naročito treba dokazivati. I naravno, ne samo tada, nego uvek. I kada neko gleda i kada niko ne gleda. Jer budite sigurni da neko uvek gleda. Postoje viši autoriteti koji nas uvek pomno posmatraju i prate naš put, naše odluke, naša dela, i kada dođe odgovarajući trenutak uruče nam ceh, račun, zaključak našeg dejstvovanja, i unutrašnjeg i spoljašnjeg. To se zove odgovornost ljudskog oblika života. Zato bi bilo poželjno preispitati svoje stanje i odluke tokom ovog pandemičnog kolektivnog vrtloga u kojem smo se našli. Čega se najviše plašimo? Šta činimo povodom toga? Da li se trudimo da umirimo svoj strah ili manično sakupljamo zalihe kao hrčak? Na koji način pomažemo ili odmažemo svojim bližnjima, prijateljima, komšijama? Koliko smo spremni da pomognemo? Koliko smo spremni da izađemo iz svoje zone udobnosti? Da menjamo navike? Da se prilagodimo nečemu što nam baš ne prija ali što ova situacija zahteva? Da li svaku informaciju koja kruži prihvatamo zdravo za gotovo ili razmišljamo, analiziramo, preispitujemo, raspitujemo? Na koji način svaka od tih informacija utiče na nas? Koje nagone u nama izaziva? I konačno, u šta mi verujemo? Ne samo u smislu informacije, nego šta je ono u šta polažemo svoju veru? U čemu pronalazimo utočište?

Šta god da je uzrok ove globalne situacije: nameštaljka, manipulacija, pošast prirode ili uvod u biološki rat, čovečanstvo je prisiljeno da uspori svoju mahnitu trku koju naziva savremeni način života. Ovaj način života, čiji smo svi deo u većoj ili manjoj meri, ima svoje posledice. Taj zakon uzroka i posledice je Božiji zakon i on deluje bez obzira na to da li u njega verujemo ili ne, da li ga shvatamo i primećujemo ili ne. U drevnim kulturama su ga nazvali zakon karme, danas ga nazivamo zakon privlačenja ili zakon rezonance, a narod ga od davnina izražava kroz poslovicu: Kako seješ tako ćeš i žnjati! Celokupna materijalna kreacija se sastoji od energija različitog kvaliteta. Neke su više, a neke su niže po kvalitetu. Mi se povezujemo sa tim energijama na osnovu svoga razmišljanja i delovanja. Viša energija se na sanskritu zove „satva“, što bi se moglo prevesti kao vrlina. Jedino na nivou te vrline je moguće okusiti osećaj sreće i blagostanja. Niži kvaliteti su „rađas“ ili strast, i „tamas“ ili neznanje, koje odlikuju ambicija i preveliko naprezanje radi uživanja i materijalnih ciljeva, kao i lenjost, letargija, pasivnost, tupost, podložnost iluziji i manipulaciji. Nije teško zaključiti u kojim energijama je zaglavljena današnja kolektivna svest ljudi… i nije teško predvideti posledice njenog delovanja. Uzdizanje i razvijanje svesti je uvek onaj početni, uzročni, suštinski faktor bilo koje promene na fizičkom planu. Jer na početku beše REČ, od koje je sve krenulo da se razvija. Zato je jako bitno da pazimo koje reči ponavljamo u svome umu, koje reči slušamo i primamo iz spoljašnjeg sveta, i da pratimo tok energije kojim nas te reči vode u određeno osećanje i zatim u akciju. Pa, možda je ovo stanje prisilne izolacije u kojem se kolektivno nalazimo upravo pravi momenat za dublje unutrašnje preispitivanje svoje svesti: da li imamo neku viziju ili ideju vodilju koja nas ispunjava i inspiriše iznutra, i koja ne zavisi toliko od toga šta nam se spolja dešava? A zatim preispitivanje svojih aktivnosti u spoljašnjem svetu: koji su naši lični doprinosi, koje su naše lične žrtve, koji je kvalitet naših odnosa, u šta ulažemo svoje vreme, energiju i novac? Sada su sve te stvari dovedene u pitanje jer smo u stanju neizvesnosti šta sve može da nam se desi, i ne možemo da kontrolišemo one stvari koje smo do juče mogli. Prisiljeni smo da priznamo da ipak nismo toliko nezavisni kao što smo možda mislili da jesmo. I eto nas, koji u vreme forsiranog individualizma i „slobode i nezavisnosti“ moramo da se suočavamo sa situacijom da ipak zavisimo od kolektiva, zajednice, komšije, prirode i njenih sila u obliku mikro bića megalomanskih moći. Ili od osoba koje su na vlasti i igraju svoju igru povlačeći naše živote kao pione na šahovskoj tabli. Kada su ljudi kolektivno spremni da poklone glavu pred Božijom nadmoći i čudesnosti prirode onda i Bog i priroda obilato uzvraćaju i nagrađuju. A kada nisu spremni da to učine dobrovoljno bivaju prisiljeni na ovaj ili onaj način, pod upravom zakona jačih od njih.

Možda zvuči paradoksalno, ali čovek stiče najveću nezavisnost kada potpuno zavisi od Boga. Zato što tada mnogo manje zavisi od svih spoljašnjih uticaja.  Zavisnost od Boga ne liči na zavisnost roba od gospodara, nego više na zavisnost malog deteta od majke i oca. Kada postoji ljubavna razmena između deteta i roditelja onda je poslušnost deteta spontana i prirodna stvar. Potrebno je da stupimo u ljubavnu razmenu sa Bogom, najsavršenijim bićem, i tada ćemo biti poput cveta povezanog sa korenom drveta postojanja. I dobićemo svu hranu koja nam je potrebna. A da bismo stupili u taj odnos koji je pre svega unutrašnje prirode, moramo da jedan deo dana posvetimo negovanju tog odnosa putem molitve i službe. Potrebno je da povučemo svoja čula iz spoljašnjeg sveta i da ih okrenemo ka unutra, ka svome srcu gde se nalaze i Bog i duša, suštinski deo našeg bića, ono što mi jesmo. Molitva može da se uputi kroz reči, kroz pesmu, kroz stvaralaštvo. Služba može da bude vršenje naše dužnosti, pomaganje svetu oko nas, čak i neke obične svakodnevne delatnosti koje obavljamo u duhu ponude za Boga. Na ovaj način oko svoga bića i svoga života gradimo UTOČIŠTE koje nam je dostupno 24 časa na dan, zato što je unutrašnje prirode. Danas svi puno pričaju o razvijanju imuniteta, kao o prirodnoj odbrani od virusa i bolesti od koje strepimo. Ovo unutrašnje utočište bi se moglo nazvati duhovnim imunitetom. Fizički imunitet je snaga fizičkog organizma, a duhovni imunitet je snaga unutrašnjeg bića. Ako naše unutrašnje biće vibrira na višim frekvencijama ono je jakog morala, karaktera i osetljivosti na suptilne uticaje. Zbog tih kvaliteta sposobno je za finija stanja poput saosećanja, samilosti i požrtvovanosti. Spremno je da puno daje, zato što je bogato iznutra. Zato su svi veliki ljudi koji su ostavili pozitivan trag tokom istorije bili spremni na žrtvu i odricanje radi višeg cilja.

Ljudi su danas izgubili (ah, puno toga su izgubili!), ali među svim tim odlikama koje su izgubili mislim da je najpogubnije odsustvo spremnosti na žrtvu. Što govori o tome da smo postali veliki egoisti i izgubili taj kvalitet davanja. Kada sam bila u Somboru kod moje frizerke koja je jedna izuzetno fina, kulturna i pametna žena dubokog i širokog pogleda na svet, pritom i vrlo religiozna, uz sve to prijatna i pristupačna, spremna da razgovara na bilo koju temu i da se prilagodi razumevanju sagovornica – stvarno prava retkost danas – tokom našeg razgovora ona je rekla: Ne znam kako to ljudi danas misle da žive bez da čine ikakvu žrtvu, bez da im je išta sveto! Taj koncept žrtvovanja je lakše prihvatiti religioznim osobama zato što je deo tog odnosa strahopoštovanja prema Bogu kojem smo dužni prinositi neku žrtvu. Danas se ljudima servira iluzija da je to staromodno, da smo zagospodarili prirodom i svemirom, da imamo savršenu tehnologiju i imaćemo još savršeniju,  da ćemo postati samodovoljni, potpuni kontrolori i uživaoci svoga okruženja. Samo po koju cenu? Po cenu posečenih šuma, isušenih i zagađenih reka, vazduha koji uskoro nećemo moći udisati od zagađenosti, po cenu rada 10 sati na dan i to najčešće ne ono što volimo i što nas ispunjava, po cenu da nam je prostor ozračen veštačkim zračenjima sa gomile uređaja koji nam tobože olakšavaju život…. život koji nemamo vremena kada punim plućima živeti. A najluđa iluzija je naša brza i laka komunikacija preko virtuelnih uređaja dok nemamo kontakt sa komšijama. Ma šta reći sa komšijama, nemamo ga ni sa rođenom decom koju viđamo samo uveče, nakon što se njihovim životima u najdelikatnijem dobu životnog razvoja pobrine nekoliko institucija umesto nas. Da li smo mi ljudi predodređeni samo da se zabavljamo, uživamo, radimo i stičemo? Zašto je onda toliko nesrećnih ljudi sa nesrećnim sudbinama među onima koji su najbogatiji i mogu to sve sebi da priušte? Zašto toliko samoubistava, ubistava, narkotika, ludaka, perverznjaka u svetu, više nego ikada? Da li možda nedostaje neka karika u lancu putanje kojom nas vodi ovaj stil života?

Žrtva nije obavezno pojam koji definiše neku neprijatnost, neko nevoljno moranje. To je čin dobrovoljnog davanja i odricanja radi višeg cilja. Žrtva je neophodna za dostizanje i običnih, materijalnih ciljeva. Žrtva je neophodna da bi nas držala u ravnoteži. Čak i kada nema preke potrebe, dostizanje nekog konkretnog cilja, potrebno je činiti neku žrtvu, neko odricanje, davanje, samo kao protivtežu uživanju. Zato od pamtiveka Bog ljudima zadaje žrtve da čine u skladu sa svojim položajem i statusom, vremenom u kome žive, stepenom razvoja svesti. Kao razmenu ljubavi među njima. Kao priliku da izrazimo zahvalnost za sve darove koje primamo. I zato što je čoveku potrebno da živi regulisano da bi mogao da egzistira srećno u međuzavisnosti sa svetom oko sebe. Ne samo da uživa nego i da se odriče. Ne samo da prima nego i da daje. Ne samo da radi nego i da se odmara i obnavlja. Ne samo da se kreće nego i da miruje. Ne samo da podvrgava svojoj volji  nego i da se predaje volji višeg autoriteta. Viši autoritet je onaj koji se nalazi iza ove materijalne kreacije, koja je toliko veličanstvena u svojoj kompleksnoj savršenosti da čovek nikada neće moći do kraja da dokuči tajne njenog makro i mikro kosmosa čiji smo svi deo. I kao što je jedna kap okeana kvalitativno ista kao celi okean, tako smo i mi savršeno kompleksna i veličanstvena bića. A kakavo li je tek biće koje je sve to dizajniralo, osmislilo i stvorilo?

Ovo je sve detaljno opisano i objašnjeno u drevnim spisima Veda. Ja samo pokušavam da prenesem deliće te duboke mudrosti jer verujem da nam je u ovim kriznim trenucima mudrost preko potrebna, kao svetlo koje osvetljava tamu i ukazuje na put kojim treba da idemo, kao smisao koji iznova gradi mostove koje je besmisao porušio. I da se vratim na početnu temu informacija kojima smo okruženi. Predlažem svima koji ovo čitaju da naprave jedan nevidljivi zaštitni zid od informacija koje u njima bude paniku i strah, da poslušaju i drugu stranu medalje, da uvek uzimaju u obzir glas zdravog razuma i da se povežu sa rečima bezvremene mudrosti gde god mogu da ih pronađu. Svaka kriza postoji da bi se prevazišla, svaki strah postoji da be se pobedio. Ni ovo nije izuzetak. Uz Božiju pomoć.

Šta Mesec simboliše

Šta Mesec simboliše

Zašto baš Mesečeva deca? Ako bi ovaj naslov oslikavao karakter moje dece ne bi bio samo mesečeva, nego i sunčeva deca, pošto se ove dve energije prepliću u njihovoj prirodi sa podjednakim snagama: osetljivi, prijemčivi, nežni –mesečeva; jake volje, dominantni, uporni i tvdoglavi –sunčeva. Ipak, blog sam nazvala samo po mesecu iz nekoliko razloga.

Mesec simboliše majku i majčinstvo, žensku prirodu i ženski princip u uređenju ovog sveta dualnosti. Njegova suprotnost je Sunce, simbol oca i muža, muške prirode i muškog principa. Svako ljudsko biće, bilo muškarac ili žena, nosi u sebi obe ove energije. Što su više uravnotežene, to je osoba „zdravija“. Ova ravnoteža treba da postoji ne samo unutar jedinke, nego i unutar društva. Kao što postoji u prirodi, od pamtiveka. Tokom čitavog prošlog milenijuma svetom je vladala muška, sunčeva energija simbolizovana brojem 1. Nakon ulaska u novi milenijum, vlast preuzima broj 2, simbol ženske, mesečeve enrgije. Ako ćemo biti iskreni, nakon dugotrajne vladavine muške energije današnji svet je počeo da vapi za osvežavajućim valovima ženske energije koja je bila potisnuta i zasenjena. I naravno, pošto je to predodređeno višim planom, mesečevi valovi su već tu, nezaustavljivi, i mnogi osećaju njihov blagotvorni dodir u sebi i u svom životu.

Šta je zapravo ženska energija? To baš i nije slika današnje savremene žene koja se trudi da bude muškarac – uspešna, poslovna, prodorna, jaka, superiorna, intelektualno nadmoćna, nezavisna. Ovo su sve odlike muške energije, čija je neuravnoteženost dovela do svih problema koji danas postoje u društvu, a čiji je izvor naglašeno „ja i moje“ (ego ili svest –sunce, podsvest –mesec) koje je dovelo do preterivanja u ambicioznosti, sebičnosti, dominaciji, neosetljivosti za potrebe drugih, egocentričnosti. Sa druge strane, autentične ženske odlike su saosećaj, nežnost, prilagođavanje, tolerancija, mir, brižnost, intuicija i „go with the flow“.  Kao tok vode koja hrani, napaja i osvežava.

Mi smo već ušli u svet uzdižućeg Meseca, svet u kojem će da žive i plešu Mesečeva deca. Naša današnja deca su začetnici tog zanosnog plesa, zajedno sa nama. Što više uspemo da se prilagodimo ovoj predivnoj transformaciji iz sebičnosti u nesebičnost, iz okrutnosti u saosećaj, iz dominacije u prilagodljivost koja vodi miru – to ćemo više osetiti Mesečevu blagost na sopstvenoj koži. Što više pripremimo svoju decu za ovakav poredak, ona će više biti deo predivne budućnosti. Koliko god nam se čini da je istina suprotna, to su samo ostaci milenijuma koji prolazi i odlazi, ustupajući mesto onome što je nezaustavljivo jer je deo božanskog plana.

Damodar-Pandit-3

Na današnji dan pre 500 i nešto godina u Indiji se pojavio mistik, prorok, avatar – nazivaju ga raznim imenima – koji je kasnije postao poznat kao Zlatni Plesač. Bila je noć punog meseca, kao i danas, i bilo je pomračenje meseca, kao i danas. Da bi neutralisali pomračenje ljudi celog grada su bili uronjeni u vodu Gange i pevali su svetu mantru na sav glas, istovremeno pozdravljajući rođenje onoga koji će biti najpoznatiji pod imenom Šri Čejtanja Mahaprabu. On je najznačajnija srednjovekovna figura kulta bhakti, čiji sledbenici slede put potpune posvećenosti Bogu i čiji je cilj ljubav prema Bogu. Zvali su ga Zlatni Plesač  zato što je imao ten boje zlata, i zato što je prvi započeo plesanje uz javno pevanje Hare Krišna mantre, koja je do tada bila tajno vlasništvo malobrojne religiozne elite. Razbio je u paramparčad sve pogrešne koncepcije pomenute elite koja se oslanjala na pogrešnim postavkama kastinskog sistema i na manipulaciji neobrazovanim slojevima društva na temelju tog sistema. Uneo je ogromne promene i reforme u sve pore tadašnjeg društva, uzdrmao je čitav religiozni i filozofski svet, i više od svega, probudio je srca miliona ljudi dodirom neizmerne samilosti i ljubavi. Njegova misija bi se najkraće mogla opisati kroz njegov moto da je Božija samilost veća od Njegovih zakona, i kroz njegovu želju da sva živa bića ovoga sveta preplavi ljubavlju prema Bogu. On je lično manifestovao simptome te uzvišene ljubavi kroz svoj zanosni ples koji se poput poplave proširio čitavom Indijom, i ljudi su počeli da plešu, pevaju i plaču od ljubavi. U zapisima njegovih sledbenika se opisuje kao Mesec čiji blagotvorni zraci bude uspavanu ljubav prema Bogu u srcima ljudi ovoga sveta. Pojavio se u noći pomračenja meseca, ali se zapravo njegovom pojavom uzdigao pravi Mesec, koji širi zrake samilosti i ljubavi kroz tamu sveta izmučenog neznanjem i patnjom.

U vedskim spisima se spominje pojava Zlatnog Plesača koja će najaviti pojavu Zlatnog doba na planeti Zemlji. Mnoga religiozna i ezoterična učenja različitih izvora najavljuju ovo doba pod različitim nazivima, i to nije slučajna podudarnost. Na različite načine, sa raznih strana, zraci ljubavi i samilosti postaju sve opipljiviji. Naročito će nam postati opipljivi ako se svesno izložimo njihovom zračenju. Takođe, kao roditelji imamo dužnost da svoju decu upoznamo sa ovim blagotvornim mesečevim zracima, da ih uvedemo u duhovnu dimenziju života i da ih naučimo plesu ljubavi i samilosti. Možda će upravo njihovi koraci činiti neku važnu kariku u ovaploćenju zlatnog doba na licu Zemlje. Koliko god izgledali važni ili nevažni, oni su deca budućnosti, i ja biram da njihovu budućnost vidim kao lepšu i svetliju nego što je današnjica. Da bismo smo svoju decu pripremili za ovakvu budućnost, pre svega moramo mi sami verovati u nju, moramo mi sami biti usaglašeni sa njom. Ne u budućnosti, nego ovde i sada. Potrebno je da zaista dozvolimo ljubavi da nas vodi kroz život, ovde i sada. To nije uvek lako, to zahteva napor, to zahteva preobražaje, to zahteva budnost. Na koje praktične načine pokazujemo ljubav i samilost? U kojim situacijama najviše osećamo ljubav i samilost? Da li i dalje idemo sa tokom pulsirajuće ljubavi koja živi, ili smo se zaglavili u nekom teoretisanju o ljubavi i smislu života, bez pravog smisla? Ja mislim da je najveći parametar nivoa naše ljubavi u odnosu sa najbliskijim ljudima, u svakodnevnim postupcima, u svakodnevnoj brizi za one koje volimo. Roditeljstvo je jedna od najboljih prilika da vežbamo ljubav u akciji. Ali sa druge strane, ako nas preplave svakodnevne  rutinske delatnosti možemo se jednog dana naći isceđeni i bezvoljni, bez pravih osećaja koji treba da prate naša delovanja. Zato nam je potrebna i vizija, potrebna nam je inspiracija, potrebno nam je podsećanje na smisao i ciljeve, potrebna nam je milost iz višeg izvora, iz nečega što je veće i šire od nas samih. Zato i mi, ne samo naši potomci, trebamo da budemo Mesečeva deca, oni koji se povezuju sa višom svrhom i koji ne prestaju da tragaju za bezuslovnom ljubavi u čijem zagrljaju smo svi, ipak, samo deca kojoj je potrebno utočište.

Srdačno,

Tamara

Mleko – za ili protiv?

Mleko – za ili protiv?

milk-in-a-daisy-field2

Kao dete sam obožavala mlečne proizvode, naročito mleko i maslac. Bila sam najveći ljubitelj mleka u porodici i često bih popila mamin i sestrin deo. Maslac mi je bio prava poslastica, sećam se da je tada popularan bio neki maslac iz Mađarske, sećam se i belog omota sa plavim slovima. A ni pavlake nisu zaostajale. Od svih mogućih vrsta namirnica mlečni proizvodi su bili i ostali moja najveća slabost. Kada sam izrasla iz tinejdžerskih godina počela sam se boriti sa viškom sluzi u nosu i grlu, tačnije nisam se borila nego ga tolerisala. Prehlade sam često imala kao dete, a i kasnije su mi bile verni pratilac u životu. Alergije su se pojavile kasnije, ali su bile još mučnije i dosadnije od prehlada. Začepljen nos je bio moje normalno stanje postojanja. Konačno se celi lanac krunisao pojavom astme nakon porođaja, koja mi je pokazivala slabašne simptome još mnogo ranije, ali ih ja nisam uspevala rastumačiti. Na sreću, danas su svu ovi simptomi smanjeni na minimum, a astma se povukla, nadam se zauvek. Ali ovaj zdravstveni izveštaj nije tema moga članka. Istina, prekomerno konzumiranje mlečnih proizvoda je jedan od uzroka mojih gore nabrojanih zdravstvenih problema, ali da li to znači da je mleko loše i da ga treba potpuno eliminisati iz ishrane? Ne znači, iako danas mnogi misle da je tako.

U neku ruku imaju pravo, zato što je mleko koje se danas nudi na tržištu daleko od onoga što mleko treba da bude. Industrijski proizvedeno i obrađeno mleko je ne samo osiromašeno hranljivim sastojcima, nego i štetno po zdravlje zbog viška hormona i ostalih hemikalija kojima kljukaju krave da bi dale što veće količine mleka. A ono što nude kao konačni proizvod često nije samo mleko od krava iz mlekare, nego mešavina sa mlekom u prahu dobijenog po najjeftinijim cenama. Ono što je najgora stvar u celoj ovoj priči je način kojim se ophode prema kravama. Dugo vremena nisam bila dovoljno svesna koju vrstu mučenja doživljavaju krave u mlečnoj industriji, ali od kada sam postala svesna, savest me peče kad god iz nekog razloga moram da koristim industrijsko, komercijalno mleko. Osim što se hrane neadekvatnom i njima neprirodnom hranom koja im često izaziva mnoge bolesti i telesne bolove, krave često ni ne vide pašnjak nego su zatvorene u četiri zida, odvajane od svoje teladi čim se rode, tretirane kao mašine za proizvodnju mleka (u što većim količinama, po svaku cenu!), a ne kao živa bića koja takođe imaju svoje potrebe i osećanja. Pa možemo se sa pravom zapitati čime je ispunjeno mleko krava koje žive u takvim uslovima? Na koji način takvo mleko doprinosi zdravlju ljudi i dece? I onda nam postane jasno zašto se svake godine sve više povećavaju brojke obolelih od bronhitisa, alergija, problema sa kožom i disajnim putevima. I postane nam jasno zašto se mnogi ljudi u potrazi za zdravom ishranom potpuno odriču mlečnih proizvoda. Ali ovo je samo jedna strana medalje.

Ako pretpostavimo da imamo pred sobom kravu koja živi na pašnjaku u harmoniji sa prirodom i koja dobija redovnu negu sa puno ljubavi, možemo biti sigurni da je njeno mleko jedna od najboljih namirnica dostupnih čoveku. Prema najstarijij nauci o zdravlju i ishrani – ayurvedi, mleko se smatra amritom, što u prevodu znači nektar. Mleko izgrađuje sva tkiva ljudskog tela, i odmah po uzimanju se pretvara u limfu. Ayurveda ima potpuno drugačiji pristup ishrani nego bilo koji drugi današnji sistem zato što više uzima u obzir kvalitet i odlike umesto sastava. U današnjem svetu smo preplavljeni brojevima i informacijama koliko čega neka hrana sadrži, od kalorija do minerala, vitamina i slično. U ayurvedskim opisima namirnica ne nalazimo te podatke, ali nalazimo opise kakva je određena hrana po kvalitetu i uticaju na organizam, u odnosu na kvalitet našeg organizma i okoline. Zato je važno da znamo koja hrana hladi, koja greje, koja gradi ili ometa osnovne doshe, koje su odgovorne za građu grubog fizičkog tela svake osobe. Doshe su ustvari energetski principi na kojima počiva priroda našeg grubog i suptilnog materijalnog tela, preko kojih se pet osnovnih elemenata (zemlja, voda, vatra, vazduh i etar) kombinuju u jedinstvenom sistemu organizma određene osobe. Ovi elementi su odgovorni za sve telesne i psihološke funkcije čoveka. Konstitucija našeg tela i stanje našeg uma su u bliskoj vezi sa hranom koju jedemo i načinom na koji je jedemo. Harmonija koja postoji u prirodi se oslikava u organizmu čoveka, i kada je harmonija narušena pojavljuje se bolest.

Danas mnogi sistemi ishrane upozoravaju da je kravlje mleko teško za probavu, zbog toga što su proteini kravljeg mleka navodno preveliki. Prema ayurvedi najbolja namirnica za podsticanje probave je maslo, pročišćeni maslac (koji se koristio i na našim prostorima u neka davna vremena). Maslo je najplemenitiji oblik mleka, koristan za sve doshe, za sve tipove tela, za sva tkiva u telu, za suptilne funkcije mozga (inteligenciju, memoriju, moć rasuđivanja, razumevanje duhovnih istina), za seme, za moć oplođavanja, za telesni sjaj (ovo troje je povezano), za rasplamsavanje vatre varenja, za čišćenje krvi… lista je podugačka. Proizvodnja i upotreba masla je bio jedan od osnovnih temelja vedske kulture, pošto se maslo upotrebljavalo za žrtvenu vatru u religioznim ceremonijama, i pošto više od bilo koje namirnice pospešuje duhovnu inteligenciju. To je razlog zašto se krava smatrala svetom životinjom (u Indiji se još uvek smatra) i zbog čega je briga o kravama bila naročito podržavana. Kravlje mleko je čudesni napitak, preobražava se u toliko puno različitih proizvoda različitih kvaliteta koji pokrivaju mnoštvo potreba ljudskog tela – ako se pravilno koriste. Naravno,mi ovde pričamo o mleku krave koja je sa ljubavlju zbrinuta i koja pase travu sa zemlje koja nije osiromašena svakojakim hemikalijama. Danas je ova slika prava utopija, skoro nemoguća misija, osim ako ne živimo na autentičnoj organskoj- biodinamičkoj farmi, ili u njenom komšiluku.

Ipak, mi se ne predajemo, pokušavamo da nadjemo seljake koji brinu o kravama barem približno ovom opisu, kupujemo organske mlečne proizvode kad god možemo. Naša su deca zavisnici od maslaca i jogurta (a na koga li su?) i jedna od naših stavki zdravog života je obezbeđivanje što čistijih i nezagađenijih mlečnih proizvoda. Iz perspektive današnjice, gde se zemlja, hrana, voda i vazduh pretvaraju u smetlište pred našim očima, shvatamo koju su sreću imali ljudi koji su nekada davno bez bojazni pili i jeli ono što je obilato davala priroda, što su obilato davale pitome, dobrodušne krave. Kada je Krišna bio prisutan na Zemlji pre 5000 godina, njegov otac je posedovao hiljade krava i smatrao se jednim od najbogatijih ljudi svoga vremena. Nije morao da ih muči kako bi dobio što više profita na njihovoj grbači, nego im je pružao vrhunsku negu i brigu. Kada su ljudi usklađeni sa božanskim principima priroda im daje svo obilje koje ima, a kada nisu onda moraju da je iscrpljuju i ekspoatišu da bi dobili koju kap. Većina zdravstvenih problema koji se pripisuju mlečnim proizvodima su izazvani industrijski izmanipulisanim mlečnim proizvodima. Na žalost, nije lako ni jeftino pronaći mlečne proizvode u autentičnom obliku, ali ako ih pronađemo, možemo se smatrati srećnicima!

baby-milk-cow-mom-6873256

Ovo su neki praktični ayurvedski saveti o upotrebi mlečnih proizvoda:

Mleko treba piti toplo, jer je hladno teško za probavu.

Odraslom čoveku su dovoljne dve šolje mleka na dan. Deca, trudnice i dojilje mogu uzimati više.

Osobe koje imaju višak kaphe (sluzi) u organizmu ne bi trebale da koriste ništa od mlečnih proizvoda osim masla. Najčešći simptomi viška kaphe su sklonost ka prehladama, bronhitisu, alergijama, gojaznosti, lenjosti, usporenosti, preteranom spavanju, pohlepi.

Maslo možemo koristiti za prženje i pečenje hrane, čak i na vrlo visokim temperaturama, kao i za dodavanje u variva i pirinač nakon kuvanja (u tom slučaju ga treba rastopiti i dodati toplog). Nešto  više o dobrobitima masla možete saznati ovde: http://atma.hr/ghee-ayurvedski-ljekoviti-maslac/

Jogurt i kiselo mleko ne treba uzimati svakodnevno jer mogu poremetiti doshe, i uvek ih je bolje uzimati zajedno sa drugom hranom, ne samostalno. Naročito ih treba izbegavati tokom zime, i nikad ih ne uzimati za večeru.

Sladoled treba potpuno izbaciti iz upotrebe, jer je vrlo nezdrav, kao i bilo šta drugo što je vrlo hladno! (Zar nisam spomenula na početku da sam kao dete jela puno sladoleda?)

Srdačno,

Tamara

Fotografije:www.lifespa.com, http://www.dreamstime.com

 

Priče za najmlađe

Priče za najmlađe

skazka_25

Ako delite sa mnom ljubav prema pričama i pripovedanju, onda je ovo članak za vas. U prethodnom članku sam pisala o nuždi za pripovedanjem u detinjstvu, a sada ću započeti analizu samih priča. Koje priče pričati deci: da li stare dobre Grimove bajke, da li neke nove „modernije“ kojih ima sve više na tržištu, da li jednostavnije ili komplikovanije, da li iz realnog ili iz bajkovitog sveta?

Očigledno pre svega želimo da budemo sigurni da li je poruka koju priča prenosi u skladu sa vrednostima koje želimo da dete usvoji. Univerzalne pozitivne vrednosti se uvek očituju kroz pobedu dobra nad zlim i kroz pozitivna rešenja napetih situacija. To je najvažnije pravilo, jer osnovna uloga priče je da formira detetov sistem vrednosti, da mu stvori stabilan osećaj poverenja u to da je život u osnovi dobar, da je uvek moguće pronaći rešenje, da je pomoć uvek dostupna, da su moral i čistoća karaktera vredni truda. Grimove i Andersenove bajke su za mene i dalje na vrhu liste, jer su to bajke za sva vremena, bogate arhetipskim slikama koje su prisutne u kolektivnoj svesti celog čovečanstva (tačnije Evrope i onih koji imaju evropske korene), i upravo zbog toga imaju magnetsku privlačnost koju oseća, verujem, svako dete kada ih čuje. Zatim su tu narodne priče koje malo dublje zalaze u tradiciju i običaje, kao i priče starih civilizacija. Zatim priče iz prirode, o biljkama, životinjama i tokovima života u prirodnom okruženju, kao i basne. Onda su tu priče iz svakodnevnog realnog života, bez oblaka magije ali sa praktičnim porukama. I konačno, priče koje sami smišljamo i priče iz našeg sopstvenog detinjstva i života.

Jedan od zaista bitnih faktora za biranje priče je starosna dob deteta. Sećam se da sam ćerki kada je imala jedva godinu dana kupila knjigu Priče o vilama u kojoj su bile tri poznate bajke: Pepeljuga, Mala Sirena i Uspavana Lepotica. Moram priznati da sam je kupila jer sam ja bila ta koja je privučena knjigom, bez da sam razmišljala kako će se svideti mojoj ćerki (misleći, pa mora joj se svideti kad je devojčica!). I sećam se osećaja blagog razočarenja kada se pokazalo da je ona potpuno ravnodušna prema knjizi. Jedino je par puta prokomentarisala „beba“, pokazujući na sliku na kojoj je princeza u Uspavanoj Lepotici prikazana kao mala beba u kolevci. Knjiga je završila iskidana, bez da je i jednom pošteno pregledana. Kasnije sam iz Waldorf pedagogije saznala za smernice koje vrste priča izabrati za koji uzrast deteta što meni definitivno ima smisla, jer su zasnovane na zdravom razumu, prema tome kako se dete razvija pred našim očima. Do treće – četvrte godine treba birati priče sa što jednostavnijom radnjom, bez negativnih likova, sa temama koje naglašavaju porodicu, vezu između dece i roditelja, osećaj zaštićenosti i slično tome. Takođe priče u kojima postoji ponavljanje i ritmičnost imaju blagotvoran efekat na decu ovog uzrasta, kao što su Tri Praseta, Zlatokosa i tri medveda, Deda i repa, Koka i zrno pšenice. Isto tako su odlične Cvrčak i Mrav, Zec i Kornjača i basne sa sličnim pozitivnim i smislenim završetkom. Meni se dešavalo da kupim, a još češće da dobijemo na poklon slikovnice basne koje imaju turoban završetak, kao na primer da vuk na kraju pojede jagnje, da orao pojede male lisičiće pa posle orao i mali orlići izgore… užas! Naravoučenija ovih basni oslikavaju prirodu negativnih karakternih osobina, koja bi bila primerena za decu u osnovnoj školi, ali ne i za dete od nekoliko godina. U tim situacijama uglavnom na brzinu smislim drugačiji kraj, a kasnije se potrudim da slikovnicu uklonim, iako zna da se desi da im se baš sviđaju slike na toj slikovnici, pa smo onda u sosu… Zato je stvarno važno pročitati šta piše u slikovnici pre nego što je ponudimo deci da gledaju.

Priče sa negativnim likovima, vešticama, strašnim vukovima i ostalima treba uvoditi od četvrte-pete godine. To su priče poput Ivice i Marice, Snežane i sedam patuljaka, Vuka i sedam jarića, Pepeljuge. Mi smo doduše ove priče već ispričali, dok još nismo znali za ove smernice, i od nabrojanih najviše vole Ivicu i Maricu, povremeno Vuk i sedam jarića, dok Snežanu i Pepeljugu ni ne spominju, samo kada vide neke zaostale slikovnice kod bake. Pinokio i Palčica su otprilike u ovoj kategoriji, možda i u ranijoj, barem moja deca vole da ih slušaju već dugo vremena. Dok Uspavanu Lepoticu, Malu Sirenu i slične bajke sa bljeskovima romantike nisam ni pokušala da im ispričam, jer i sama shvatam da nema smisla – sa tom vrstom emocije još uvek ne mogu da imaju relaciju, niti treba. Da sam ranije znala ili razmišljala o ovome, sigurno bih sve do sada sačuvala decu od bilo kakvih negativnih likova, koliko god da je priča ili bajka lepa i poučna, zato što sada shvatam da ti likovi ustvari izazivaju strah kod deteta mlađeg od tri-četiri godine. Moj sin koji je nedavno napunio tri godine tek sada zna da mi kaže kada je nešto strašno sanjao i kada se nečega plaši. Sasvim mala deca ne znaju tačno to da izraze, ali osećaju strah. Sećam se kada su nedavno moji mališani tražili da im ispričam Crvenkapu pred spavanje, tada sam primetila da im priča o vuku izaziva strah. Istovremeno ih privlači ali i plaši. A da ne pričam o raznim negativnim likovima koje mogu videti na crtanim filmovima, to su još intenzivniji utisci za njihov nežni mozak u razvoju. Kada pričamo o vuku, možemo reći da se vuk pojavljuje i u priči o Tri praseta, koju sam navela kao pogodnu za mlađi uzrast. Ali razlika je u tome da je u priči o Crvenkapi i o Sedam jarića vuk pojeo glavne junake, dok kod prasića to nije bio slučaj, što je već značajna razlika. Naravno, ja nisam za razvodnjavanje bajki, smatram da deca treba da čuju celu priču sa svim njenim detaljima, i da se suoče sa postojanjem zla i negativnosti – ali u pravo vreme.

redridinghoodgfairy002

Za najmlađi uzrast su jako preporučljive jednostavne priče iz prirode koje možemo i sami smišljati. Ovo su primeri priča koje sam čitala u knjizi Isceljujuće priče od Suzan Perrow i koje sam uglavnom malo modifikovala i prilagodila svojoj deci: o Mami ptici i malim ptićima koji tek uče da lete pa se zapletu u trnoviti žbun odakle ih spašava dobra veverica, o maloj sovi koja je pala iz gnezda pa ju je spasio dobri dečak, o delfinima koji dolaze na obalu da se igraju sa decom u moru, o mravima koji žurno jure da pripreme gozbu pa se sudaraju u uskom hodniku, i slično tome. Čak i najjednostavnije priče o tome kako provode dan mali ptići ili konjići ili zečići, bilo koje životinje koje bude maštu i interesovanje deteta. U suštini nije potrebno da se nešto jako posebno dešava, i da bude neki veliki zaplet i rasplet u radnji priče. Za najmlađi uzrast je dovoljna sasvim jednostavna radnja, sa toplim i ohrabrujućim elementima: ljubav između roditelja i dece, pomoć koja stiže od prijatelja, podrška prirode i godišnjih doba. Ako uspemo da pričom dotaknemo detetovu emociju, nešto što mu je baš sada važno i sa čime se poistovećuje, onda smo pogodili u cilj, a dokaz će biti da će dete želeti da sluša priču iznova i iznova. Ponekad možemo biti iznenađeni koliko je dete zainteresovano za neku izuzetno jednostavnu priču (mene ne prestaje da iznenađuje i oduševljava njihova jednostavnost!). Jednom mi je sin kroz šalu tražio da mu ispričam priču o prozoru. Bio je decembar i ja sam povezala priču sa Deda Mrazom: Jedan je dečak celi dan stajao kraj prozora i gledao na ulicu čekajući Deda Mraza, nije ništa ni jeo ni pio niti se igrao, samo je čekao jer je jako želeo da vidi Deda Mraza. Onda je pao mrak i mama je rekla dečaku da sada mora na spavanje, i da će sutra moći nastaviti da čeka. Kad se probudio dečak je spazio poklone ispod jelke i shvatio da je Deda Mraz bio tu dok je on spavao i jako se rastužio. Onda mu je mama rekla da će Deda Mraz celi dan biti u Gradskoj kući na trgu i da će sva deca iz grada doći da ga posete, pa da može doći i on. Dečak je bio presretan i otišao sa mamom i tatom da vidi Deda Mraza, dobio je od njega poklon i Deda Mraz ga je nežno pomilovao po glavi… Ovu priču su mi tražili puno puta da im ispričam, i ja bih se često iznenadila kako im je još uvek zanimljiva. Pošto se decembar približava, sigurno ćemo je ispričati još koji put.

Kao što sam već nekoliko puta spomenula u člancima na ovom blogu, naši omiljeni junaci priča su Krišna i Balarama, najistaknutiji likovi indijske ili vedske tradicije. Oni su dečaci pastiri koji žive jednostavan seoski život čuvajući krave i telad svoga oca i igrajući se sa drugarima u divnoj šumi Vrindavani, a omiljena aktivnost im je krađa maslaca iz ostave svoje majke i drugih pastirica, zbog koje ponekad bivaju kažnjeni. Ova krađa maslaca (i deljenje maslaca raznim životinjama) je neiscrpna tema mnogih naših priča i igara, koja nikako ne gubi na svojoj privlačnosti, iako je toliko jednostavna. Istovremeno, priče o Krišni i Balarami su priče i za odrasle, u njihovim različitim slojevima su skrivene duhovne, moralne i čak ezoterične poruke. Međutim, pričajući ih deci biramo one detalje koji su prikladni za njihovu moć razumevanja, a kasnije kako rastu uvodimo druge detalje i složenije aspekte priče.

cute-lord-krishna-childhood

Čitala sam da je Rudolf Štajner, osnivač Waldorf pedagogije, rekao da su takve priče najbolje za decu, priče koje ćemo im ponavljati iznova u različitim starosnim dobima dodajući nove detalje koji će bliže razjašnjavati poruke koje priča nosi. Na taj način omogućavamo deci da razvijaju svoje razumevanje u kontinuitetu, povezujući različite delove u jednu celinu. Koristeći tradicionalne priče drevnih kultura možemo često da primenimo ovo pravilo. Iz vedske tradicije takva je i Ramajana sa junacima kao što je snažni majmun Hanuman koji čini čudesna dela pomažući glavnom junaku Rami, a iz starozavetne tradicije priča o Nojevoj barci sa svim nebrojenim životinjama koje su se ukrcale na barku da izbegnu potop i kako su na kraju svi zajedno započeli da grade jedan novi i bolji svet.

Dobrodošle su i priče koje opuštaju izazivajući smeh i koje su pomalo blesave, kao priče o Pipiki (Pipi Dugoj Čarapi) koje je zadužena da smišlja naša draga tetka, kao i priče o Štrumpfovima, o Mišku Pišku i slično tome (ove poslednje se pričaju uz slikovnice). Tu spadaju i mnoge pesmice čika Jove Zmaja, koje osim što bogate rečnik naše dece donose puno šale i smeha.

Pomenuta autorka Isceljujućih priča kaže da takođe priče iz našeg sopstvenog života mogu deci biti jako, jako zanimljive i imati terapeutski efekat, naročito ako postoje neki problemi u porodici. Kod nas se to naročito odnosi na tatine priče iz detinjstva koje decu slušaju širom otvorenih očiju i kasnije mami prepričavaju šta je sve tata radio kad je bio mali (što ima skoro istorijsku vrednost jer tatino detinjstvo je bilo prožeto danas zaboravljenim igrama u prirodi u vreme pre- televizijske zatrovanosti!).

Ako to želimo, priče će pronaći put do nas i do naše dece preko nas, i verovatno ostati u njihovom sećanju kao čarolija detinjstva kojom ih je majka hranila jednako kao i slatkišima. Možda će u njihovim sećanjima biti i slađe od slatkiša…

Volela bih da čujem i vaše omiljene priče, naročito ako nisu među ovima koje spominjem…. da obogatimo repertoar!

Srdačno,

Tamara

Fotografije: http://www.globalfolio.net, http://www.thegraphicsfairy.com,  http://www.worldtechfun.com

 

 

 

Žena, majka, boginja

Žena, majka, boginja

10646872_10152758055121477_6333739443286966925_n

Nedavno se u svetu slavio dan majki, te je povodom toga izašao ovaj tekst na jednoj stranici koja promoviše znanja i vrednosti drevne Vedske kulture. Izdvojiću neke od odlomaka za inspiraciju i ohrabrenje svim majkama, koji su u skladu sa mojim razmišljanjima i sa načinom na koji vidim važnost majčinstva i porodice. Što bi se reklo, kao da sam ja pisala…

„Kada se žena transformiše u majku, tri čuda se dese istovremeno. Prvo čudo je rođenje deteta. Prilikom porođaja se bol i zadovoljstvo ujedinjuju u jednom trenutku vremena i deluju ujedinjeno, i to je drugo čudo. Pre rođenja deteta žena je bila samo žena. Nakon rođenja deteta žena je postala majka, i to je treće čudo.

Iskustvo transformacije u majčinstvo je privilegija koju imaju samo žene. Majčinstvo je drugo ime za devociju ili posvećenost. Majčina nesebična devocija prema detetu raste iz semena nevinosti: bez sebičnih motiva, to je čista ljubav kojom su jedino majke blagoslovljene.

Buduća sreća i blagostanje deteta u potpunosti zavise od pravilnog očuvanja i funkcionisanja porodice. Buduće blagostanje društva, zajednice i nacije u potpunosti zavisi od pravilnog očuvanja i funkcionisanja porodice… Porodica koja dobro funkcioniše je u osnovi hram koji kuću transformiše u dom. A ko upravlja ovakvim domom? Majka.

Vreme koje majka provodi sa decom, vođeno mudrošću i pravilno iskorišćeno, stvara osnovu za izgradnju čitave nacije. Uravnotežena individua sa solidnim psihološkim temeljom je nit koja se provlači u tkanje čitave nacije i društva. Dakle, koren izgradnje društva i nacije jeste majka. Pravilno razumevanje ove činjenice i njegova primena bi bilo četvrto čudo.

Majčinstvo je duhovna transformacija supružništva. Supruga može da zahteva i uzima, ali majka oseća da je njena privilegija da daje… Izvršavanje domaćinskih dužnosti, organizovanje doma, odgajanje dece, vođenje kućnih finansija – te su delatnosti njena tvrđava. Majka je po prirodi obdarena božanskom ljubavlju i moći… To što trenira svoju decu u plemenite članove društva, to što formira karakter čitave ljudske rase je nesumnjivo moć daleko veća nego što bi žena mogla da izvršava kao poslanik, zakonodavac, predsednik ili sudija.

Inspirirajuća snaga doma je majka. A dom je izvor i početak bilo kojeg oblika društvene organizacije. Kao jaslice društva. To je najslađe mesto gde se deca treniraju da postanu budući članovi društva. Dobre navike, pravilno ponašanje i dobar karakter se formiraju u deci unutar dobro regulisanog doma pod ličnim uticajem majke. Majčina nežnost i ljubaznost pomažu deci da ispolje svoje prirodne talente i uspavane kapacitete veoma lako i brzo. Deca upijaju ideje preko sugestije i imitacije. Vaspitanje i utisci koje dete dobije u ranom detinjstvu ostaju zauvek. Zato, dom je najlepše polje za trening i izgradnju karaktera dece pod ličnim vođstvom majke…

Majke su najvažniji rizničari kulture, koju održavaju preko kućnih rituala, poezije, priča i uspavanki. U ovome je sadržana filozofija života. Po samoj suštini svoga bića, majke su misionari civilizacije. Sa izuzetnim kapacitetom požrtvovanosti, one su prirodni lideri čovečanstva.

Manu izjavljuje: Žena koja čini dobro, koja je efikasna u poslu, prijatnog govora, predana svojim dužnostima i službi čovečanstvu, zaista više nije ljudsko biće nego boginja“

Celi tekst na engleskom možete pronaći ovde: http://www.aryasamajnz.org/articles/1_MotherhoodInVedicCulture_Sunanda.html

Kada pogledamo današnje porodice, majke, očeve i decu može nam izgledati da su ovakvi hvalospevi u slavu majčinstva u najmanju ruku preterani. Ove reči su napisane sa gledišta jedne drevne kulture koja je na društvo i porodicu gledala na drugačiji način nego što ih gledamo danas. U današnje vreme se ističu potrebe individue iznad potreba zajednice, a kada malo bolje pogledamo kroz istoriju sveta videćemo da to nikada ranije nije bilo tako. I kada još malo bolje pogledamo ispod površine, videćemo da je to jedna velika iluzija, koja dovodi do toga da ljudi više nisu sposobni da održavaju najosnovnije stvari na nivou ljudskosti i dostojanstva: brakove, porodice, svoje mentalno i fizičko zdravlje, mentalno i fizičko zdravlje svoje dece i supružnika. A kada ove stvari nisu u redu, šta nam onda vredi bilo šta drugo? Jer ove stvari su osnova, temelji. U Vedskoj kulturi, kao i u drugim kulturama koje su održavale povezanost sa višim izvorima znanja i mudrosti, stvari se odvojaju po logičnom redosledu: majka brine o deci na svim nivoima, muž brine o ženi i deci na svim nivoima, zauzvrat deca poštuju i služe roditelje, zauzvrat žena poštuje i služi muža. Svi su međuzavisni i povezani, svi se međusobno poštuju. I tolerišu nesavršenosti, kojih je uvek bilo i uvek će ih biti. Danas, međutim, niko ne želi da služi nikog, niko ne toleriše nikog, svako najpre misli na svoje sopstvene želje i potrebe, svako hoće sve da radi i sve da postigne i u svemu da bude uspešan, pa na kraju, veoma često, ne bude uspešan u ničemu. Kupujemo ne samo proizvode globalne marketinške mašinerije, nego i njene ideje, vrednosti, ciljeve. Borimo se za svoja prava kao individue, ali zauzvrat gubimo povezanost – sa Bogom, sa prirodom, sa jedni drugima, i na kraju sa samim sobom. Osećaj izolovanosti, nepovezanosti i gubitka smisla je već postao izvor niza problema sa kojima se nosi čovek dvadeset i prvog veka. A gde bolest počinje? Već od ranog detinjstva. Kada se beba koja je devet meseci provela u maminom stomaku nakon rođenja na razne načine, opravdano i neopravdano, odvaja od te iste majke koja je njoj još uvek izvor života – već tu počinje.

Važnost majčinstva u izvornom obliku je izgubila svoju vrednost u dobu u kojem živimo. Majčinstvo nije podržano celokupnim sistemom koji nameće stil života po kojem majke nemaju vremena, mogućnosti i podrške da se posvete deci onako kako bi trebalo, dok se u isto vreme značaj dečijeg odgoja potencira više nego ikada pre i deca se stavljaju na pijedestal više nego ikada pre, zasipaju se igračkama, odećama, aktivnostima i zabavama više nego ikada pre, a u isto vreme problemi sa neadekvatnim dečijim i adolescentnim ponašanjem su veći nego ikada pre. Kakva čudna podudarnost, zar ne? Ma ne treba deci ni toliko igračaka, ni odeće, ni zabave, ni časova plesa i engleskog, nego im treba majka koja je prisutna, zadovoljna, podržavajuća, mudra, stabilna, vedra i razigrana. Treba im baka koja im često mesi kolače, i deda koji im često priča priče i tetka koja se puno igra sa njima. Treba im tata koji ih nosi na ramenima, sluša ih kada hoće da se požale ili pohvale, koji ih poljubi pre spavanja i koji im često kaže da ih voli. Treba im postojani ritam po kojem im slično teku dani i meseci, treba im vazduh, sunce, zemlja, voda, drveće i kamenje, cveće i životinje. Treba im puno prilika da istražuju i da se kreću, i mogućnost da se uvek vrate u sigurno utočište.

To su jednostavne stvari koje deci trebaju. Na žalost,mnoge od tih jednostavnih stvari su postale teško dostižne, zbog nedostatka vremena, novca, mentalnog mira i zadovoljstva, zbog nedostatka podrške od najbližih članova porodice, iz opravdanih i neopravdanih razloga. Zato majke koje odluče da same odgajaju decu kod kuće ili su na to primorane često pate od usamljenosti i izolovanosti. I kako onda da pokažu deci primer sreće, zadovoljstva, mira i stabilnosti, ako ih one same ne osećaju? Odakle da izvuku mudrost i strpljenje koji su im neophodni alati za pravilan odgoj deteta? Indijska poslovica kaže: potrebno je čitavo selo za odgoj deteta. Majka jeste centralna figura u tom poslu, ali ne i jedina.

Majčinstvo je sveta dužnost, kroz koju se žena preobražava i sazreva, i kroz koju stiče kvalitete koji je približavaju položaju boginje. Nežnost, brižnost, posvećenost, požrtvovanost, saosećaj i mudrost su najvažnije ženske odlike, koje doživljavaju procvat kroz majčinstvo, ali se tu ne završavaju. Svet danas pati u nedostatku tih odlika, i jedan od pokazatelja toga je da se majčinstvo ne podržava i ne slavi onako kako to zaslužuje. Ali ako smo mi kao majke svesne ovoga, pronaći ćemo snagu unutar sebe da opstanemo u ovoj svetoj dužnosti na način koji će doneti najviše dobrobiti našoj deci, porodici i nama samima. Jer ne zaboravimo, kroz davanje majka obogaćuje i sebe, čak i ako nam niko ne zahvali za to, čak i ako niko ne primeti koliko napora smo u to uložile. Božanska Majka sigurno vidi, uvek je uz nas i daje nam snagu kada mislimo da je više nemamo.

Srdačno,

Tamara