0

Deca žive u svetu mašte

Deca žive u svetu mašte. Svi to znamo. Ali kako se mi odnosimo prema tome kao roditelji? Da li nam ova činjenica uopšte nešto znači? Da li poštujemo taj njihov razvojni period, ili jedva čekamo da se rasprši poput nestvarnog oblaka, verujući da je to njegova sudbina, pošto i nije ništa drugo nego nestvaran? Ali istina je da je deci njihov svet mašte jednako stvaran kao što je nama stvaran ovaj opipljivi, racionalni svet odraslih. I stvarnost nas odraslih se razlikuje u zavisnosti od toga na koji način je doživljavamo, iako svi fizički bivstvujemo u istom opipljivom, racionalnom svetu. Dugo vremena se maštovitost nije puno cenila kao poželjna osobina odrasle individue, bivajući etiketirana kao „ona koja živi u oblacima“. Ali u poslednje vreme je postala poželjna i sve više cenjena pod imenom kreativnost, kako se naše društvo sve više okreće ka naglašenom individualizmu, i kako je sve više moguće zarađivati novac na osnovu svojih kreativnih sposobnosti. Tako danas imamo mnoštvo programa i radionica, kako za decu tako i za odrasle, koji nam nude podršku u razvoju kreativnih potencijala koje nosimo. A sva ta kreativnost kreće upravo od ovog stadijuma malog deteta koje živi u svetu svoje mašte, jednako kao u opipljivom svetu koji ga okružuje.

Ovaj koncept prvo prepoznavanja, a zatim i podrške nežnom detetovom stanju imaginacije u ranom detinjstvu sam pronašla u Waldorf pedagogiji, koja me je zbog toga veoma zaintrigirala. Važno je pre svega prepoznati razvojne stadijume deteta na svim nivoima postojanja: fizičkom, emotivnom i duhovnom. Kada ih prepoznamo, trebamo znati kako da ih poštujemo i podržimo za dobrobit čoveka koji se od deteta razvija pred našim očima. Dete je prirodno obdareno radoznalošću, čuđenjem i divljenjem prema svemu što ga okružuje, i to treba podržati. Dete je prirodno obdareno sposobnošću da spontano usvaja znanja i veštine ponavljajući i imitirajući aktivnosti koje ljudi u njegovoj blizine čine, i to treba podržati. Dete je prirodno obdareno otvorenošću da prima sve utiske i podsticaje koji ga okružuju i da se poistovećuje sa njima, i to je najdelikatnija njegova osobina sa kojom kao roditelji trebamo biti najpažljiviji. Zato su i Marija Montesori i Rudolf Štajner, oboje začetnici revolucionarnih alternativnih pravaca u pedagogiji, veoma naglašavali važnost detetovog neposrednog okruženja, od stvari, predmeta i igračaka, do boja zidova, tekstura materijala, zvukova, tonova i načina govora i komuniciranja. I to je upravo ono što kao roditelji možemo, možda ne u potpunosti, ali u znatnoj meri da kontrolišemo. U ovom članku sam htela da se osvrnem na zvučno polje kojim je dete okruženo, drugim rečima, koje zvukove dete prima iz okruženja. A prvi i najvažniji zvukovi koji utiču na dete su glasovi i reči roditelja.

Pre neki dan sam pročitala izjavu da trebamo koristiti reči kao bisere. Vau, baš lepa ideja! U današnje vreme i u današnjem okruženju izgleda kao nemoguća misija. Pokušajte obratiti pažnju na zvukove koje svakoga dana izgovaramo i slušamo. Kakvo je značenje reči, kakvi su tonovi glasa, kakve su misaone slike koje razmenjujemo? Možemo primetiti puno grubih tonova, skraćenica i nedovršenih rečenica, ružnih reči i psovanja, da ne spominjem vikanja i urlanja. A mi živimo u tom okruženju. Svi ti zvuci nas okružuju kao nevidljivo energetsko polje u koje smo uronjeni. Kao mreža u koju smo zapleteni. Zvuci koje slušamo i izgovaramo stvaraju mentalne slike koje žive u našim umovima. Pošto smo odrasli mi ne obraćamo pažnju na te slike, ali deca razmišljaju u slikama. To je veoma značajna razlika između deteta i odraslog čoveka. Što je čovek zreliji sposobniji je da apstraktno razmišlja, ali dete ume da razmišlja samo u slikama. Zato je jedini prikladan način obraćanja malom detetu govorom koji oslikava sliku onoga što želimo da kažemo. U Waldorf pedagogiji postoji izraz da „rečima slikamo sliku“. Drugim rečima, to je sposobnost pripovedanja. Ali ne samo zvanično kada pričamo priču, nego stalno, kroz sve situacije tokom dana. Jednom sam pročitala na roditeljskom blogu kako je majka rekla svojoj ćerki, od nekih 5 ili 6 godina: Moraš naučiti da voliš sebe. I ćerka je gledala belo u nju. Naravno da je gledala belo, jer ona još uvek ne razume potpuno pojam voleti, kao ni pojam sebe. Deca još uvek nemaju razvijen osećaj identiteta sebe kao odvojene jedinke od ostalog sveta, pre svega od roditelja. Majčina poruka u ovom primeru je jako dobra, ali nije preneta detetu na način na koji ono može da je usvoji. U ovom uzrastu dete ljubav prema sebi može pojmiti kroz izraze ljubavi koje prima od roditelja, kroz priče u kojima mame i tate brinu o svojoj deci, kroz simboliku bajki u kojima junaci trpe nezgode da bi na kraju dobili zasluženu nagradu kao potvrdu o svojoj vrednosti.

Možemo se sa pravom zapitati, da li to znači da treba stalno da razmišljam kako se obraćam detetu, da biram reči i smišljam nekakve priče da bi me ono razumelo? Većina ljudi danas nema puno strpljenja za tako nešto. Ali ako bolje razmislimo o prošlosti možemo videti da je ranije to sve bilo prirodno. Ljudi su živeli mnogo sporijim tempom i imali su više strpljenja da se bave detetom ulazeći u njegov svet imaginacije. Danas moderni roditelji to prepuštaju vaspitačicama u vrtiću i televizijskim i internet programima, na žalost. Ranije su tu bili bake i deke koji su pamtili čitavu plejadu priča, pesmica, uspavanki, tašunaljki, i ostalih blaga iz riznice svoje jezičke tradicije. Ulazak u detetov svet imaginacaije nije bio neki poseban i naporan zadatak, nego deo života, deo kulture, opuštanje koje osvežava i dušu odraslog čoveka.I rekla bih da je to tajna koju treba da dokučimo i usvojimo da bismo bili spremni da komuniciramo sa detetom na nivou njegovog razvojnog stadijuma – da shvatimo i potom iskusimo kako to „spuštanje na nivo deteta“ ustvari oplemenjuje i obogaćuje naš sopstveni unutrašnji život, da nam pruža priliku da jedan deo dana boravimo izvan racionalnog sveta, u kojem uobičajeno živimo sa puno briga i zadataka, i da uronimo u svet sopstvene mašte. Ko zna, možda će otvaranje tih vrata mašte koja postoji u nama podstaknuti sećanja na divne trenutke našeg detinjstva i omogućiti nam da se iznova osetimo ušuškani i obavijeni detinjom bezbrižnošću. Možda ćemo se prisetiti nekih detinjih želja na koje smo potpuno zaboravili i potruditi se da ih sada ispunimo. Možda ćemo otkriti da i sami posedujemo neke kreativne talente kojisu do sada spavali u nama jer nisu imali podsticaj da se probude. A najvažnije od svega, izražavanjem lične imaginacije dolazimo u najbliskiji dodir sa dušom svoga deteta koja po svojoj prirodi boravi u tom svetu. To je mesto gde se naši svetovi dodiruju – mašta kao bezvremeni prostor u kojem se naše duše susreću i razumeju. Kao odrasli svoju maštu najbolje izražavamo putem govora, što je ujedno našoj deci i najpotrebnije. Ako dete hranimo nežnim, smislenim i biranim rečima koje slikaju sliku onoga što želimo da dete usvoji i primi u sebe, ispunjavamo njegovu unutrašnju riznicu neprocenjivim blagom koje će ono zauvek da nosi u sebi, i koje će mu pomoći da kreativno razvija svoje jezičke i govorne potencijale, kao i svoj karakter.

Pokušajte da uđete u svet detetove mašte pričajući priče, pevajući pesmice, bivajući pažljiv slušalac kada vam pričaju o svojim maštarijama, ulazeći sa njima u igru i dozvolite da vas mašta ponese na svojim krilima dok se i sami ne osetite kao dete. Ovo je besplatni program podmlađivanja za majke, a ponekad i najbolji način da „preživimo“ godine dok su nam deca mala i zahtevna. Nemojte se direktno boriti protiv ponašanja koja smatrate da treba da korigujete kod svoje dece, nego uđite u njihov svet mašte i sa te tačke ih usmeravajte tamo kuda želite. Ako želite da budete njihov kormilar, nemojte stajati na obali – morate se ukrcati na brod!

Advertisements
0

Na pragu jesenje tišine

6027_900

Uvek sam se pitala, zašto sam se morala roditi baš krajem novembra? U tom prelaznom trenutku kada je lepota jesenjih boja već počela da iščezava, a čarolija zimskih praznika još nije započela. Sunčevi zraci nas sve ređe greju, a mi polako ulazimo u sivi tunel tmurnih oblaka i tmurnih raspoloženja. Nedavno sam ušla u taj tunel tmurnosti, iako još nije kraj novembra, ali sam ga ovaj put doživela drugačije nego ikad do sad. Počela sam učiti da prihvatam: Da su nam takvi trenuci potrebni i da ih ne trebamo terati od sebe. Da nam ulazak u samoću svoga bića pruža dragoceni uvid u svoju sopstvenu senku koja je uvek tu, samo je nismo svesni. Da je potrebno i tu senku voleti, kao što volemo lepe, svetle, šarmantne delove svoje ličnosti. Da ljubav ne deli dobro od lošeg, svetlost od senke, nego ih objedinjuje u jednu celinu. Da se moram još jako puno istegnuti da bih stigla do ljubavi, i jako puno ohrabriti da bih izašla iz čaure gusenice. Da od samoće ne treba bežati, nego je prigrliti kao prijatelja, čak i kada nema puno toga lepog da nam kaže. Da je potrebno jednostavno voleti, a ako to nismo u stanju, onda što iskrenije moliti za ljubav. I naravno, ljubav je daleko više od odnosa sa jednim ili nekoliko ljudi. Ona je stanje svesti, stanje srca, stanje našeg bića.

Poslednjih godina pokušavam da se više povežem sa prirodom i prirodnim ritmovima, kao što sam već i ranije pisala. Kada je sa dolaskom jeseni počeo da nailazi sivi tunel tmurnosti i tišine, pokušala sam da se povežem sa njim na jedan drugačiji način nego do sada – pre svega da ga prihvatim. Silom prilika se nalazim u situaciji gde sam prilično usamljena, u seoskom ambijentu gde nema puno spoljnih dešavanja, i gde su sve promene u prirodi prisutne sa puno uticaja na raspoloženje. Sa dolaskom jeseni počinje vreme ulaska unutra, kako u kuću tako i u svoju dušu. To je prirodan ciklus. Dani su kraći, počinje da se loži vatra i okuplja oko ognjišta. Sve je manje sunca pa je potrebno grejati se na druge načine. Nekada su se žene u jesenjim i zimskim danima okupljale i zajedno pravile ručne radove. Ljudi su se okupljali po kućama i proslavljali razne religiozne svečanosti, koje većinom odražavaju odnos čoveka i prirodnih sila većih od njega (sa više ili manje autentičnosti, ali to je posebna tema). Kuhinja u kojoj se kuvaju topla jela i peku kolači je oduvek bila omiljeno mesto okupljanja tokom hladnih meseci. Deca su provodila veći deo vremena u kući i više igrala društvene igre, više slušala bajke i priče, više posmatrala i učila ručne radove koje majke i ostale žene kreiraju. U takvom ambijentu, dosada i samoća su prirodan deo jesenjeg i zimskog života. Dasada i samoća nisu stanja koja treba po svaku cenu izbegavati, po svaku cenu ih preplavljivati hrpom površnih čulnih stimulansa koje nudi moderan način života (televizija, internet, sms poruke, isprazni razgovori rekla-kazala), samo da bi se osećali dobro i da bi ugušili taj neki turobni osećaj koji počinje da nas goni iznutra. Samoća je nekada divna prilika za untrašnju refleksiju, za ispoljavanje tuge, bola, razočarenja i ostalih nepoželjnih emocija koje možda u sebi osećamo, kao i za pronalaženje leka – protivotrova: prihvatanje, opraštanje, molitva, donošenje pravih odluka. Isto tako samoća može biti i svetla tačka u našem danu tokom koje se opuštamo od briga, meditiramo, uživamo u ličnim uspesima, u lepim sećanjima, tragamo za inspiracijom, pišemo, čitamo, stvaramo u tišini. Poznato je da su u trenucima samoće i dosade nastala mnoga velika (i mala, ali ne manje značajna) umetnička dela. Jesen nas polako uvodi u raspoloženje u kojem je tišina prirodan deo života, u kojem je unutrašnja kontemplacija naglašena više od spoljašnjih aktivnosti, u kojem izoštravamo svoju moć posmatranja, u kojem razvijamo strpljenje, u kojem pravimo planove za sve kreacije i avanture koje nas čekaju kada iznova ogreje sunce. Jesenju i zimsku tišinu možemo ceniti samo ako se uskladimo sa ritmom prirode, ako pustimo da nas taj tok ponese, ako mu verujemo da nas vodi tamo gde treba. U današnje vreme kada smo otuđeni od prirode pokušavamo one prirodne tokove koji nam ne prijaju da ignorišemo, i da veštački stvaramo uslove koji nam prijaju. Sve se vrti oko površnih čulnih utisaka prijatno-neprijatno. Međutim, zaboravljamo da ignorišući prirodu mi ustvari ignorišemo sami sebe. Sa prirodom smo povezani kao sa majkom, ona nam daje ova tela koja koristimo, a Bog u njih udahnjuje dušu, te smo sa njim povezani kao sa ocem. Kada prihvatimo sav živi svet oko sebe kao povezan sa sobom, čitava slika našeg poimanja se menja, a čulno prijatno-neprijatno, ograničeno samo na ovo jedno naše telo, nije više u prvom planu.

Kako naučiti decu da prihvate dosadu, samoću i tišinu kao prirodne tokove života? Meni je veoma bliska metafora koja je jedan od osnovnih principa Waldorf pedagogije: udisaj i izdisaj. Tok naših aktivnosti treba da prati ritam udisaja i izdisaja. Udisaj su spoljne, dinamične, ekstrovertne aktivnosti, a izdisaj povlačenje od njih, unutrašnja refleksija, odmor i predah. Ovo je princip po kojem funkcioniše sve u prirodi. Ako decu uspemo da usmerimo da prate ovaj ritam svakoga dana, činimo za njih veliku stvar. Da bismo to uspeli moramo prvo mi sami početi da se krećemo u tom ritmu. Koliko puta sebe preopterećujemo radom, zadacima, socijalnim interakcijama, planovima? Da li pružamo sebi dovoljno vremena, i dovoljno često u toku dana, da predahnemo, da ne radimo ništa, da se umirimo i obnovimo? Ako želimo da naša deca imaju takve trenutke, koji su im neophodni za zdrav razvoj, moramo i mi sa njima učestvovati u tome, jer dok su mali oni sami još nisu sposobni da se dobrovoljno povuku od aktivnosti radi odmora. Jako često su dečije emotivne erupcije upravo alarm da im je potreban odmor i opuštanje od napetosti, a oni sami ne umeju da ga isključe. Rešenje nije u nekim magičnim formulama kako postupati kada do toga dođe, nego u postojanom, svakodnevnom ritmu po principu udisaja i izdisaja. Odmor ne znači samo spavanje. To može biti i pažljivo slušanje priče, organizovanje kućnog lutkarskog pozorišta, lešakrenje sa roditeljima u opuštenom čavrljanju i sa puno dodira, tiho obavljanje neke jednolične aktivnosti kao što je bojanje, nizanje perli, igranje sa testom, ili neka druga senzorna aktivnost gde se dete fokusira na dodir i utiša za spoljna dešavanja. Svako dete je jedinstveno i potrebno je da otkrijemo koje aktivnosti našem detetu pružaju relaksaciju i regeneraciju koja mu je toliko potrebna. To je takođe povezano i sa razvojnim fazama, i možda će se te aktivnosti menjati tokom njihovog rasta. Na primer, seka i bata dok su bili manji nisu mogli na miru da poslušaju priču, već bi odmah hteli da se igraju toga što su čuli. Za njih je priča pred spavanje značila ne opuštanje nego razbuđivanje za novu igru, tako da im dugo vremena nisam pričala priče pred spavanje nego u toku dana. Kasnije se to promenilo i sada ne možemo zamisliti odlazak na spavanje bez priče. Po mome dosadašnjem iskustvu, zaista moramo odbaciti svaku rigidnost i nametanje deci krutih pravila zasnovanih na nekim našim vremenskim rasporedima, ali je od suštinske važnosti da uhvatimo ritam koji će nas voditi kroz dane i mesece u jednom neopterećenom a opet kontinuiranom toku, poput talasa reke koji se jasno kreću prema svome cilju ali imaju dovoljno širine u rečnom koritu za svoj razigrani ples.

Iako sam na početku teksta ispričala svoju ličnu priču prolaska kroz period turobnih osećanja, nije mi cilj da promovišem jesen kao sinonim za turobnost. Ono što sam želela preneti je da treba prihvatiti život kao cikličan proces u kojem se pojavljuju kako prijatna tako i neprijatna osećanja i da se treba hrabro suočavati sa svim neprijatnostima umesto bežati od njih. Da je introvertnost deo prirodnog ritma jeseni i zime, kao što je ekstrovertnost deo prirodnog ritma proleća i jeseni. Introvertnost nosi tišinu i samoću što se sa ekstrovertnog pogleda na svet tumači kao dosada. Iako možemo biti više jedan ili drugi tip ličnosti, pravi samorazvoj obuhvata ravnotežu oba principa, i što se više uspemo pomiriti sa oba, imaćemo više sreće i ispunjenosti tokom svih godišnjih doba i životnih promena. Kao što je Keri na svom divnom homeshcooling blogu ovih dana napisala: „Ovo doba godine nas nagoni da pažljivije negujemo svoj duhovni rad koji će nas održavati tokom tame i hladnoće zime. Kako svetlost bledi, pitamo se gde je smešteno svetlo u našoj duši i na koji način ono svetli prema čovečanstvu?“ (https://theparentingpassageway.com/2016/11/03/darkness-and-freedom/)

Toplu, mirnu, tihu i radošću ispunjenu jesen vam želim!

Tamara

 

 

 

 

0

Kakva zaštita je potrebna deci?

1

Verujem da bi se svako složio sa izjavom da je dužnost roditelja da štiti svoju decu. Ali kako da ih štiti i od čega, razlikuje se od jednog do drugog roditelja, od jedne do druge kulturne zajednice. Tokom svoga pisanja često spominjem kako treba zaštititi decu od negativnih uticaja današnjeg društva. U ovom članku želim da objasnim šta konkretno mislim pod time, i šta za mene znači zdrav zaštitnički stav roditelja prema detetu.

Moje ideje vodilje o roditeljstvu često izviru iz filozofije Rudolfa Štajnera koji je osnovao Waldorf pedagogiju, antropozofiju kao nauku o razvoju ljudskog bića i biodinamičku poljoprivredu (između ostalih dostignuća). Naročito jak uticaj na mene ima upravo njegova ideja o zaštiti dece u prvim godinama života. Ta ideja, kao i druge ideje ovog načina vaspitanja, proističe iz dubokog i temeljnog razumevanja razvojnog procesa deteta, odnosno čoveka kao slojevitog i kompleksnog bića. Prvih 7 godina života formiraju prvi razvojni ciklus koji ima svoje karakteristike i različitosti u odnosu na naredne razvojne cikluse. U ovom periodu svoga razvoja detetova svesnost je uronjena u jedinstvo sa svetom oko sebe, osećaj odvojenog identiteta još nije formiran, i stoga dete intenzivno upija sve što postoji u njegovoj okolini. Osnovni metod kojim uči je putem imitiranja, što se može podržati postojanim životnim ritmom sa puno ponavljanja i pružanja pozitivnih primera. Najintenzivnije se formiraju fizičko telo i snaga volje (ja činim) te je detetu potrebno jako puno slobodnih telesnih aktivnosti i pokretanja, čistog vazduha, uravnotežene ishrane, i sva moguća podrška na fizičkom planu – činiti stvari zajedno sa detetom, komunicirati sa njim preko činjenja, ne samo verbalno, jer dete potpuno živi kroz svoje telo, a ne kroz um kao mi odrasli. Od čula se najviše razvija čulo dodira i detetu je potrebno puno taktilnih iskustava, što više prirodnih jer dodir prirodnih elemenata oplemenjuje, a veštačkih otupljuje (od prirodnih tkanina do drveta, kamena, trave, lišća, peska, blata, zemlje, vode, brašna, testa i slično). U ovom uzrastu razmišljanje se odvija u slikama, i to je najbolji način obraćanja detetu, ako želimo da nas razume, prihvati i ako želimo podržati njegov umni razvoj – na primer, želimo li objasniti kako se sunce kreće i zašto izlazi i zalazi nećemo mu održati predavanje o različitim Zemljinim poluloptama i hemisferama, nego ćemo mu reći da se sunce ujutru budi, a uveče ide na spavanje, što će biti lako prihvaćeno i shvaćeno, i što je najvažnije, povezano sa detetovim ličnim iskustvom o ustajanju i spavanju, o smeni dana i noći, o dubokoj mudrosti prirodnih ritmova. Razmišljanje u slikama se najbolje podržava pričanjem priča i pevanjem pesmica, ali i slikovnim obraćanjem za bilo koje praktične upute koje želimo preneti detetu.  Ovo je ključni period za razvijanje mašte što treba da se podrži naročito kroz slobodnu igru.

Svi posedujemo nesvesni-vegetativni deo bića koji nam iz dubine našeg „vegetativnog bankovnog računa“ daje moć vitalnosti, energije, izdržljivosti i sposobnosti da se regenerišemo, i koji je takođe zaslužan za rast, razvoj i učenje deteta tokom detinjstva. Upravo ovaj „bankovni račun“ se formira i gradi tokom najranijih godina života. Ova naša vegetativna strana se upoređuje sa kravom, koja je krajnje metaboličko biće, koja žvaće, sedi , leži , šeta i proizvodi mleko, bez puno akcije i rizika. Suprotnost ovom delu bića je svesni deo, koji se upoređuje sa orlom čija su čula do krajnosti razvijena i koji poseduje oštru moć procenjivanja i donošenja odluke za akciju u pravom trenutku. Naše malo dete je još daleko od orla, i mi kao rodetilji trebamo da štitimo njegovu vegetativnu stranu ili prirodu krave ne očekujući svesne i razumne odluke od njega, pružajući mu uslove sigurnosti u kojima ono može nesmetano da razvija temelje za buduću genijalnost orla. Ono što je možda najveća razlika Waldorf –antropozofskog gledišta u poređenju sa ostalim vrstama pedagogije i mainstreem vaspitanja jeste to da se sa intelektualnim radom započinje tek nakon sedme godine života, uključujući i čitanje, pisanje i računanje. U periodu do sedme godine se podstiče razvoj mašte i fizičkog tela kroz slobodnu igru i nestruktuirane aktivnosti, kao i razvoj zahvalnosti, strpljenja, poštovanja, divljenja prema svemu divnom što postoji, pre svega kroz pružanje pozitivnih primera i modeliranja sopstvenim ponašanjem. Razlog tome je to što je gore spomenuta vegetativna ili eterična sila bića usredsređena na formiranje fizičkog tela, organa i njihovih sistema, i ako se pažnja usmeri na razvoj intelekta i apstraktnog mišljenja (koje nije prirodno za dete ovog uzrasta) onda će te sile morati da se usmere na drugu stranu razvoja (koja takođe zahteva puno energije), i zbog toga će razvoj telesnog biti usporen ili ometen. Još preciznija tvrdnja je da pravilan razvoj telesnih funkcija, u svoj svojoj kompleksnosti, predstavlja temelj za buduće intelektualne funkcije deteta. (Informacije o vegetativnoj strani bića i poređenje sa kravom i orlom sam pročitala u ovom sjajnom članku antropozofske lekarke, na mom omiljenom Waldorf-blogu: http://theparentingpassageway.com/2009/12/06/warmth-strength-and-freedom-by-mary-kelly-sutton/)

Na temelju ovog znanja, podržanog mojim sopstvenim zapažanjima i intuicijom, postaje mi jasno da je najraniji period detinjstva vreme kada kod deteta hranimo podsvest više nego svest, maštu više nego intelekt, telo i emocije više nego razum, duboka uverenja više nego pravila ponašanja. To je vreme kada je neophodno zajedno sa detetom uroniti u svet jedinstva kroz povezanost svega što postoji, u svet mašte gde je tanka (skoro nevidljiva) linija između mogućeg i nemogućeg, u svakodnevnu luckastu jurnjavu po dvorištu i po krevetima, u beskrajna i opuštena čavrljanja  i milovanja– a u isto vreme ne gubiti pribranost, jasnoću, organizaciju, viziju, planiranje, obroke na vreme, uspostavljanje granica i sve ostalo što liči na odrasle. To je verovatno i razlog što je roditeljska dužnost jedna od najtežih na svetu, ako želimo da je valjano obavimo, zato što zahteva od nas ravnotežu i zrelost koje, ako do sada nismo uspeli, sada moramo da steknemo, pa makar zasukali rukave do ramena. U suštini, to je divna prilika za rast i sazrevanje, jer nam je motivacija ljubav prema svome detetu, od koje verovatne nema jačeg pokretača i inspiracije. Takođe je divna prilika za buđenje naše sopstvene uspavane prirode deteta – mašte, nesputanosti, jednostavnosti, radosti življenja i spontanog divljenja – naročito ako smo je negde na putu odrastanja izgubili ili zaturili u zadnje džepove razuma.

Ono od čega decu u najranijim godinama treba zaštititi je prerano uvođenje u svet odraslih, u smislu mnoštva informacija, užurbanosti, odgovornosti, odlučivanja, samostalnosti, koji su ustvari teret za njihov još nerazvijeni mozak i nervni sistem. Njihova čula treba zaštititi od previše intenzivnih podražaja kao što su televizijski ekrani, buka, grub govor, intenzivni ukusi koji su produkt veštačkih namirnica, čak i intenzivne, jarke boje (ne u detaljima nego u većinskom delu prostora). U suštini, što je više moguće treba ih zaštititi od neharmonije i nereda na svim nivoima, od fizičkog nereda u prostoru, do nesklada u odnosima, u onome što pričamo, činimo i osećamo. I možda najvažnije, treba ih zaštititi od svega što je u suprotnosti sa prirodnim tokovima života, kao što su razne vrste sputavanja, prisiljavanja, nedovoljno kretanja, vazduha, nedovoljno igranja, nedovoljno dodira sa prirodom, nedovoljno emotivnog kontakta, kao i nezdrava i veštačka hrana koja je dostupna na svakom koraku. Sve ovo mislim na redovnoj bazi, ne na povremena skretanja sa koloseka kojih uvek ima i kojih će uvek i biti. Niko ne može u potpunosti zaštititi dete od svega negativnog, čak ni pokušaji ušuškavanja u stakleno zvono neće pomoći u tome (naročito ne danas!). Ali ono što se računa je život na redovnoj bazi, ono što se ponavlja iz dana u dan, iz meseca u mesec, iz godine u godinu, to su stvari koje ostavljaju najdublje tragove, i to je ono na šta mi imamo moć da utičemo.

Da bi detetove energije bile optimalno iskorištene za rast i razvoj, koji su najvažniji „poslovi“ deteta u najranijem uzrastu, potrebno ga je što više zaštititi od stresa, jer kad god je prisutan stres sva energija organizma hrli ka savladavanju tog osećaja i vraćanja organizma u ravnotežu. Ako se ovo dešava previše često, onda to može da uspori i ometa pravilan razvoj na bilo kojem nivou. Stres može biti prouzrokovan koliko velikim stvarima kao što su strah i zabrinutost, toliko i banalnim kao što su glad, žeđ ili premorenost. Osećaj sigurnosti koji je detetu suštinski potreban da bi se normalno razvijalo i bitisalo se postiže postojanim životnim ritmom u skladu sa prirodom, sa puno ponavljanja, predvidivih aktivnosti, sa puno prostora za igru i istraživanje u bezbednom okruženju, sa puno lepote i ljubavi oko sebe. Možda se neko neće složiti ali ja mislim da nije baš neophodno dizati adrenalin kod dece prevelikim uzbuđenjima, naročito ne često, ali jasno mi je da im treba redovni podsticaj i vođstvo za aktivnosti kojima će ispunjavati dan. Potrebne su im priče koje će im zaokupljati maštu, potrebno im je prisustvo odrasle osobe koja je tu da im uzvraća emocije, da ih primećuje, da im ponudi povremene predloge i ideje, da im peva i priča jezikom koji je razumljiv njihovoj duši. I da, naravno, da brine o tome da li su siti, odmorni, napojeni, utopljeni, da li im treba odmor ili akcija, puno pažnje ili malo povlačenja sa strane. Potrebna im je zaštitnička ruka koja bdije nad njima, ali ih ne guši i ne sputava. Potreban im je autoritet koji neće ugušiti njihovu volju i kreativnost, ali uz kojeg se osećaju sigurni jer znaju da čuva njihovo „prostranstvo ljubavi“.

Da budem iskrena, ovo je trebao biti uvod za moj članak, ali pošto je postao celina za sebe ovde ću se zaustaviti. U nekom od sledećih članaka ću nastaviti da pišem o ovoj temi detaljnije. Do tada vas sve srdačno pozdravljam!

Tamara

Fotografija: shutterstock

10

Priče za najmlađe

skazka_25

Ako delite sa mnom ljubav prema pričama i pripovedanju, onda je ovo članak za vas. U prethodnom članku sam pisala o nuždi za pripovedanjem u detinjstvu, a sada ću započeti analizu samih priča. Koje priče pričati deci: da li stare dobre Grimove bajke, da li neke nove „modernije“ kojih ima sve više na tržištu, da li jednostavnije ili komplikovanije, da li iz realnog ili iz bajkovitog sveta?

Očigledno pre svega želimo da budemo sigurni da li je poruka koju priča prenosi u skladu sa vrednostima koje želimo da dete usvoji. Univerzalne pozitivne vrednosti se uvek očituju kroz pobedu dobra nad zlim i kroz pozitivna rešenja napetih situacija. To je najvažnije pravilo, jer osnovna uloga priče je da formira detetov sistem vrednosti, da mu stvori stabilan osećaj poverenja u to da je život u osnovi dobar, da je uvek moguće pronaći rešenje, da je pomoć uvek dostupna, da su moral i čistoća karaktera vredni truda. Grimove i Andersenove bajke su za mene i dalje na vrhu liste, jer su to bajke za sva vremena, bogate arhetipskim slikama koje su prisutne u kolektivnoj svesti celog čovečanstva (tačnije Evrope i onih koji imaju evropske korene), i upravo zbog toga imaju magnetsku privlačnost koju oseća, verujem, svako dete kada ih čuje. Zatim su tu narodne priče koje malo dublje zalaze u tradiciju i običaje, kao i priče starih civilizacija. Zatim priče iz prirode, o biljkama, životinjama i tokovima života u prirodnom okruženju, kao i basne. Onda su tu priče iz svakodnevnog realnog života, bez oblaka magije ali sa praktičnim porukama. I konačno, priče koje sami smišljamo i priče iz našeg sopstvenog detinjstva i života.

Jedan od zaista bitnih faktora za biranje priče je starosna dob deteta. Sećam se da sam ćerki kada je imala jedva godinu dana kupila knjigu Priče o vilama u kojoj su bile tri poznate bajke: Pepeljuga, Mala Sirena i Uspavana Lepotica. Moram priznati da sam je kupila jer sam ja bila ta koja je privučena knjigom, bez da sam razmišljala kako će se svideti mojoj ćerki (misleći, pa mora joj se svideti kad je devojčica!). I sećam se osećaja blagog razočarenja kada se pokazalo da je ona potpuno ravnodušna prema knjizi. Jedino je par puta prokomentarisala „beba“, pokazujući na sliku na kojoj je princeza u Uspavanoj Lepotici prikazana kao mala beba u kolevci. Knjiga je završila iskidana, bez da je i jednom pošteno pregledana. Kasnije sam iz Waldorf pedagogije saznala za smernice koje vrste priča izabrati za koji uzrast deteta što meni definitivno ima smisla, jer su zasnovane na zdravom razumu, prema tome kako se dete razvija pred našim očima. Do treće – četvrte godine treba birati priče sa što jednostavnijom radnjom, bez negativnih likova, sa temama koje naglašavaju porodicu, vezu između dece i roditelja, osećaj zaštićenosti i slično tome. Takođe priče u kojima postoji ponavljanje i ritmičnost imaju blagotvoran efekat na decu ovog uzrasta, kao što su Tri Praseta, Zlatokosa i tri medveda, Deda i repa, Koka i zrno pšenice. Isto tako su odlične Cvrčak i Mrav, Zec i Kornjača i basne sa sličnim pozitivnim i smislenim završetkom. Meni se dešavalo da kupim, a još češće da dobijemo na poklon slikovnice basne koje imaju turoban završetak, kao na primer da vuk na kraju pojede jagnje, da orao pojede male lisičiće pa posle orao i mali orlići izgore… užas! Naravoučenija ovih basni oslikavaju prirodu negativnih karakternih osobina, koja bi bila primerena za decu u osnovnoj školi, ali ne i za dete od nekoliko godina. U tim situacijama uglavnom na brzinu smislim drugačiji kraj, a kasnije se potrudim da slikovnicu uklonim, iako zna da se desi da im se baš sviđaju slike na toj slikovnici, pa smo onda u sosu… Zato je stvarno važno pročitati šta piše u slikovnici pre nego što je ponudimo deci da gledaju.

Priče sa negativnim likovima, vešticama, strašnim vukovima i ostalima treba uvoditi od četvrte-pete godine. To su priče poput Ivice i Marice, Snežane i sedam patuljaka, Vuka i sedam jarića, Pepeljuge. Mi smo doduše ove priče već ispričali, dok još nismo znali za ove smernice, i od nabrojanih najviše vole Ivicu i Maricu, povremeno Vuk i sedam jarića, dok Snežanu i Pepeljugu ni ne spominju, samo kada vide neke zaostale slikovnice kod bake. Pinokio i Palčica su otprilike u ovoj kategoriji, možda i u ranijoj, barem moja deca vole da ih slušaju već dugo vremena. Dok Uspavanu Lepoticu, Malu Sirenu i slične bajke sa bljeskovima romantike nisam ni pokušala da im ispričam, jer i sama shvatam da nema smisla – sa tom vrstom emocije još uvek ne mogu da imaju relaciju, niti treba. Da sam ranije znala ili razmišljala o ovome, sigurno bih sve do sada sačuvala decu od bilo kakvih negativnih likova, koliko god da je priča ili bajka lepa i poučna, zato što sada shvatam da ti likovi ustvari izazivaju strah kod deteta mlađeg od tri-četiri godine. Moj sin koji je nedavno napunio tri godine tek sada zna da mi kaže kada je nešto strašno sanjao i kada se nečega plaši. Sasvim mala deca ne znaju tačno to da izraze, ali osećaju strah. Sećam se kada su nedavno moji mališani tražili da im ispričam Crvenkapu pred spavanje, tada sam primetila da im priča o vuku izaziva strah. Istovremeno ih privlači ali i plaši. A da ne pričam o raznim negativnim likovima koje mogu videti na crtanim filmovima, to su još intenzivniji utisci za njihov nežni mozak u razvoju. Kada pričamo o vuku, možemo reći da se vuk pojavljuje i u priči o Tri praseta, koju sam navela kao pogodnu za mlađi uzrast. Ali razlika je u tome da je u priči o Crvenkapi i o Sedam jarića vuk pojeo glavne junake, dok kod prasića to nije bio slučaj, što je već značajna razlika. Naravno, ja nisam za razvodnjavanje bajki, smatram da deca treba da čuju celu priču sa svim njenim detaljima, i da se suoče sa postojanjem zla i negativnosti – ali u pravo vreme.

redridinghoodgfairy002

Za najmlađi uzrast su jako preporučljive jednostavne priče iz prirode koje možemo i sami smišljati. Ovo su primeri priča koje sam čitala u knjizi Isceljujuće priče od Suzan Perrow i koje sam uglavnom malo modifikovala i prilagodila svojoj deci: o Mami ptici i malim ptićima koji tek uče da lete pa se zapletu u trnoviti žbun odakle ih spašava dobra veverica, o maloj sovi koja je pala iz gnezda pa ju je spasio dobri dečak, o delfinima koji dolaze na obalu da se igraju sa decom u moru, o mravima koji žurno jure da pripreme gozbu pa se sudaraju u uskom hodniku, i slično tome. Čak i najjednostavnije priče o tome kako provode dan mali ptići ili konjići ili zečići, bilo koje životinje koje bude maštu i interesovanje deteta. U suštini nije potrebno da se nešto jako posebno dešava, i da bude neki veliki zaplet i rasplet u radnji priče. Za najmlađi uzrast je dovoljna sasvim jednostavna radnja, sa toplim i ohrabrujućim elementima: ljubav između roditelja i dece, pomoć koja stiže od prijatelja, podrška prirode i godišnjih doba. Ako uspemo da pričom dotaknemo detetovu emociju, nešto što mu je baš sada važno i sa čime se poistovećuje, onda smo pogodili u cilj, a dokaz će biti da će dete želeti da sluša priču iznova i iznova. Ponekad možemo biti iznenađeni koliko je dete zainteresovano za neku izuzetno jednostavnu priču (mene ne prestaje da iznenađuje i oduševljava njihova jednostavnost!). Jednom mi je sin kroz šalu tražio da mu ispričam priču o prozoru. Bio je decembar i ja sam povezala priču sa Deda Mrazom: Jedan je dečak celi dan stajao kraj prozora i gledao na ulicu čekajući Deda Mraza, nije ništa ni jeo ni pio niti se igrao, samo je čekao jer je jako želeo da vidi Deda Mraza. Onda je pao mrak i mama je rekla dečaku da sada mora na spavanje, i da će sutra moći nastaviti da čeka. Kad se probudio dečak je spazio poklone ispod jelke i shvatio da je Deda Mraz bio tu dok je on spavao i jako se rastužio. Onda mu je mama rekla da će Deda Mraz celi dan biti u Gradskoj kući na trgu i da će sva deca iz grada doći da ga posete, pa da može doći i on. Dečak je bio presretan i otišao sa mamom i tatom da vidi Deda Mraza, dobio je od njega poklon i Deda Mraz ga je nežno pomilovao po glavi… Ovu priču su mi tražili puno puta da im ispričam, i ja bih se često iznenadila kako im je još uvek zanimljiva. Pošto se decembar približava, sigurno ćemo je ispričati još koji put.

Kao što sam već nekoliko puta spomenula u člancima na ovom blogu, naši omiljeni junaci priča su Krišna i Balarama, najistaknutiji likovi indijske ili vedske tradicije. Oni su dečaci pastiri koji žive jednostavan seoski život čuvajući krave i telad svoga oca i igrajući se sa drugarima u divnoj šumi Vrindavani, a omiljena aktivnost im je krađa maslaca iz ostave svoje majke i drugih pastirica, zbog koje ponekad bivaju kažnjeni. Ova krađa maslaca (i deljenje maslaca raznim životinjama) je neiscrpna tema mnogih naših priča i igara, koja nikako ne gubi na svojoj privlačnosti, iako je toliko jednostavna. Istovremeno, priče o Krišni i Balarami su priče i za odrasle, u njihovim različitim slojevima su skrivene duhovne, moralne i čak ezoterične poruke. Međutim, pričajući ih deci biramo one detalje koji su prikladni za njihovu moć razumevanja, a kasnije kako rastu uvodimo druge detalje i složenije aspekte priče.

cute-lord-krishna-childhood

Čitala sam da je Rudolf Štajner, osnivač Waldorf pedagogije, rekao da su takve priče najbolje za decu, priče koje ćemo im ponavljati iznova u različitim starosnim dobima dodajući nove detalje koji će bliže razjašnjavati poruke koje priča nosi. Na taj način omogućavamo deci da razvijaju svoje razumevanje u kontinuitetu, povezujući različite delove u jednu celinu. Koristeći tradicionalne priče drevnih kultura možemo često da primenimo ovo pravilo. Iz vedske tradicije takva je i Ramajana sa junacima kao što je snažni majmun Hanuman koji čini čudesna dela pomažući glavnom junaku Rami, a iz starozavetne tradicije priča o Nojevoj barci sa svim nebrojenim životinjama koje su se ukrcale na barku da izbegnu potop i kako su na kraju svi zajedno započeli da grade jedan novi i bolji svet.

Dobrodošle su i priče koje opuštaju izazivajući smeh i koje su pomalo blesave, kao priče o Pipiki (Pipi Dugoj Čarapi) koje je zadužena da smišlja naša draga tetka, kao i priče o Štrumpfovima, o Mišku Pišku i slično tome (ove poslednje se pričaju uz slikovnice). Tu spadaju i mnoge pesmice čika Jove Zmaja, koje osim što bogate rečnik naše dece donose puno šale i smeha.

Pomenuta autorka Isceljujućih priča kaže da takođe priče iz našeg sopstvenog života mogu deci biti jako, jako zanimljive i imati terapeutski efekat, naročito ako postoje neki problemi u porodici. Kod nas se to naročito odnosi na tatine priče iz detinjstva koje decu slušaju širom otvorenih očiju i kasnije mami prepričavaju šta je sve tata radio kad je bio mali (što ima skoro istorijsku vrednost jer tatino detinjstvo je bilo prožeto danas zaboravljenim igrama u prirodi u vreme pre- televizijske zatrovanosti!).

Ako to želimo, priče će pronaći put do nas i do naše dece preko nas, i verovatno ostati u njihovom sećanju kao čarolija detinjstva kojom ih je majka hranila jednako kao i slatkišima. Možda će u njihovim sećanjima biti i slađe od slatkiša…

Volela bih da čujem i vaše omiljene priče, naročito ako nisu među ovima koje spominjem…. da obogatimo repertoar!

Srdačno,

Tamara

Fotografije: http://www.globalfolio.net, http://www.thegraphicsfairy.com,  http://www.worldtechfun.com

 

 

 

4

Svet nije sastavljen od atoma nego od priča

homepage

Ako bih u jednoj rečenici trebala nabrojati one naj-najvažnije stvari za razvoj zdravog i srećnog deteta to bi zvučalo otprilike ovako: svo vreme ili velika većina vremena provedena u krugu porodice, dovoljno mirnog sna, zdravi obroci pripremljeni sa ljubavlju, puno skakanja i trčanja na suncu i svežem vazduhu, puno slobodnog igranja i puno priča. Krug porodice daje sigurnost, osnovu svih osnovnih potreba. Dobar san, zdravi „homemade“ obroci i fizička aktivnost na svežem vazduhu su gorivo za izgradnju fizičkog tela i unutrašnjih organa, što je glavni i najvažniji proces razvoja u prvih sedam godina života (Rudolf Stajner). A puno slobodnog igranja i slušanje priča na redovnoj bazi su hrana za dušu deteta. Ako zamislimo detinjstvo kao živi organizam koji ima srce, usudila bih se zaključiti da je ritam otkucaja toga srca ritam izgovorene reči koja prenosi priču u otvorenu dušu deteta koje sluša.

Od doba kada sam naučila da čitam, moje detinjstvo je bilo prožeto pričama i bajkama. Gutala sam sve dečije knjige koje bi mi došle pod ruku, a omiljene su mi bile bajke koje su sačinjavale komplet od tri velike i debele knjige sa pozlaćenim koricama, u crvenoj, plavoj i zelenoj boji. Ne sećam se ko je bio izdavač, ali za mene je i dalje neprežaljeni gubitak što te knjige nisam sačuvala. Ja ih nisam samo čitala, ja sam ih živela, pričala ih drugima, igrala njihove junake i junakinje u svojim igrama i u svojim maštanjima iznova i iznova. I sećam se dok sam bila trudna sa prvim detetom, često sam se pitala hoće li i ono deliti sa mnom ovu strast za pričama, bajkama i knjigama, koja nikada nije prestala da tinja u meni. Ispostavlja se da hoće, i to oboje. Od malena vole slikovnice i knjige, a kako rastu još više vole kada im pričam priče. Pre nego što sam naučila da čitam, nisam slušala priče na redovnoj bazi, ili to što sam slušala meni nije bilo dovoljno pa mi nije ostalo u bliskom sećanju. Naravno, ja sam to kasnije dobro nadoknadila, ali sada znam koliko je važno malom detetu koje još ne ume da čita pričati priče. Zaista, nakon što ispunimo osnovne potrepštine za jedenjem, spavanjem, oblačenjem i sve što spada u tu kategoriju, nema važnije dužnosti za roditelja (ni zadovoljstva) nego da sedne sa detetom na kauč ili pod, i da mu ispriča priču. I da se onda igra sa njim te priče, sve dok mašta ne ponese dete tamo gde mu roditelj više nije potreban, makar i na kratko.

Od kada je sveta i veka, majke i bake, očevi i dedovi pričaju priče svojim potomcima, i tako se razvijaju i održavaju kultura, tradicija, moralne i duhovne vrednosti. Ali u današnje vreme to je na neki način obustavljeno, zapostavljeno, zastarelo. Jedan od najvećih kamena spoticanja tom prirodnom kulturnom toku su televizija i crtani filmovi koji se plasiraju na lokalnom tržištu koji su postali kao neka verodostojna zamena za pripovedanje, jer, ko još ima vremena da se bavi time?! Profesorica Milica Novković, autorka Porodičnog Bukvara, pametno je sročila: danas decu ne odgajaju ni roditelji ni vaspitačice u vrtićima, nego virtuelna vaspitačica. Deci se serviraju ružne, degradirajuće, zbunjujuće, agresivne, neprikladne, neharmonične slike i sadržaji preko svih glavnih medija (čast retkim izuzecima), i to se grubo nameće kao stil odrastanja. Isti trend grubosti i površnosti postoji u ogromnoj ponudi slikovnica od kojih je manji broj pravog kvaliteta. Slikovnice su daleko bolja varijanta od crtanih filmova, ali preplavljivanje deteta sa slikovnicama takođe nije najbolji recept za željeno razbuktavanje mašte. Za taj posao su neprikosnoveno na prvom mestu priče ispričane usmenim putem…baš kao što beše od kada je sveta i veka.

Kao i kroz mnoge druge aspekte roditeljstva, kroz umetnost pripovedanja me vodi Waldorf pedagogija. Mislim da je upravo naglašavanje umetnosti i pripovedanja kroz rad sa detetom ono što me je najviše i privuklo Waldorfu. U predškolskom i tokom prvih razreda osnovnog obrazovanja Waldorf programa, deci se gradivo prenosi putem priča. Jedna priča se obrađuje tokom nekoliko nedelja do mesec dana, kroz pripovedanje, lutkarsko pozorište, igranje, kreativno stvaranje. Kod nas kući je otprilike slična situacija, imamo jednu ili nekoliko priča koje deci najviše zaokupljaju maštu i nju pričamo danima, čak i više od nedelju dana. Ne samo da je pričamo nego se i igramo te priče na razne načine: lutkama, sami glumeći junake, a od nedavno i kao jednostavno lutkarsko pozorište. Radeći sa svojom decom uviđam koliko je silna njihova potreba za poistovećivanjem. Zaista, deca žive u jednom posebnom svetu, satkanom od priča koje slušaju i aktivnosti koje posmatraju u svojoj neposrednoj okolini. Poistovećivanjem sa njima, ona grade svoj unutrašnji svet, koji će biti stub njihovog budućeg unutrašnjeg života. Sa kojim i kakvim pričama i junacima će se danas poistovećivati, takvo će biti njihovo buduće opredeljenje koje će ih neprimetno voditi kroz život, iz unutrašnje riznice pohranjenih slika iz detinjstva. Nakon što ovo uvidimo, da li možemo da ih ostavimo na (ne)milost nekog tamo bezdušnog Mini Ultra programa koji u njihovu podsvest programira seme (samo)destrukcije?

Nedavno sam dobila knjigu Isceljujuće Priče od australijske autorke Susan Perrow, prevedenu na hrvatski. Autorka se bavi pisanjem terapeutskih priča koje pomažu deci da prevaziđu problematična stanja i ponašanja, i takođe održava radionice za odrasle na kojima ih podučava kako da sami stvaraju terapeutske priče. Suvišno je reći da je knjiga prava riznica ideja i maštovitosti. Autorka dokazuje na puno primera kako su priče pomogle da dete prevaziđe određeni kamen spoticanja na putu svoga razvoja. Priče poznaju put do dečijeg srca, i ne samo to, nego pomažu da se deca više povežu sa svojim srcem i sa svojim osećanjima, i da povežu ono što znaju sa onim što osećaju. Priče pružaju način na koji dete upoznaje ne samo svet oko sebe nego i dubinu svojih emocija, kao i načine njihovog usmeravanja. Priče neposredno hrane i razvijaju maštu, kao i sposobnost zamišljanja i zadržavanja slika u umu, što je osnova budućeg kreativnog razmišljanja i stvaranja.

Prenosim citat iz predgovora ove divne knjige, napisan od strane Predsednice Svetske Federacije futurističkih studija: „U ovo postmoderno vreme ovisnost o brzini ogleda se u brzoj hrani, superbrzom internetu, instant-tekstualnim porukama preko mobilnih telefona, brzinskom čitanju i kulturi „tri brza koraka do duhovnog prosvetljenja“. Kako bismo se mogli nositi s time, postoje lekovi koji nam pomažu da se pokrenemo te lekovi koji nas potom trebaju smiriti. Kao psiholog, pedagog i futurist, svesna sam koliko je naša kultura prožeta kratkoročnim aktivnostima. Dok jure sa svojom decom od jedne aktivnosti prema sledećoj, kako bi deca zadržala „takmičarski“ duh, pitam se koliko kvalitetnog vremena roditelji uistinu provode sa svojom decom? Alarmantno veliki broj roditelja danas veruje da „nemaju vremena pričati deci priče“. Čini se da su dobrostojeći roditelji naseli na marketinški mit da mogu kupiti sreću svoje dece najnovijim kompjuterom i mobilnim telefonom i da gotove slike na ekranima mogu zameniti maštu i kreativni odgovor deteta na svet. Ipak, deci je najpotrebnije da sednu svom roditelju u krilo ili na pod pored njegovih nogu i slušaju ga kako priča priče.“

Zato, pričajmo deci priče i pomozimo srcu detinjstva da kuca svojim živim, prirodnim ritmom… baš kao što je kucalo od kada je sveta i veka.

Srdačno,

Tamara

Fotografija: bitehome.tumblr.com

Inspiracija za naslov je rečenica američkog Indijanca pripovedača Lebdeće Orlovo Pero: Neki misle da je svet sastavljen od atoma… ali ja mislim da je svet sastavljen od priča.

 

 

2

Jesenje maštarije

Jesen je vreme kada počinjemo da se ušuškavamo i gnjezdimo u svome domu, vreme za velika spremanja i zimnice, vreme kada se sa zahvalnošću osmehujemo svakom sunčanom danu znajući da će ih biti sve manje. Ljudi koji vole da provode vreme kod kuće se raduju jeseni, dok je oni koji to ne vole dočekuju sa mrzovoljom. Sigurno je da kiša koja sipi po tmurnom danu bez tračka sunca izaziva mrzovolju kod svakoga. Ali složićete se da je čarolija jesenjih boja po drveću jedan od nenadmašivih izraza lepote prirode oko nas….samo ga treba primetiti.

Jesen (kao i zima) sa malom decom je izazov zbog: skraćenog vremena jurcanja po svežem vazduhu (za šta smo mi roditelji odgovorni da bude što duže), mnogo utrošenog vremena i energije oko oblačenja i skidanja (kod nas i beskrajnih natezanja sa našim trogodišnjakom oko toga da li treba ili ne treba da se obuku jakna i kapa), previše vremena provedenog pred malim ili velikim ekranima, što je posledica primoranosti da se više vremena provodi unutra umesto napolju. Ovaj poslednji problem mi na svu sreću nemamo, pošto smo uklonili sve ekrane koji ometaju dečiju igru dok su u budnom stanju.

Ali upravo zbog primoranosti da više vremena provodimo kod kuće, jesen može biti divna prilika da povećamo bliskost sa decom i ostalim članovima porodice, kao i da kreiramo što više topline i maštovitosti u atmosferi svoga doma tako da vreme provedeno u njemu svima predstavlja zadovoljstvo umesto dosade. U našem domu nema skupocenih stvari, ali ima puno sitnica koje me greju oko srca kada mi pogled padne na njih. Jedna od tih sitnica su venci od jesenjih listova u vosku, prošlogodišnji projekat koji je krasio našu kuhinju tokom cele zime, a sada se preselio u sobe u nešto drugačijem aranžmanu. Ovi listovi mogu da unesu čaroliju jesenje šume pravo na naš zid ili gde god da ih stavimo, a pravljenje je lako i zabavno, mogu da učestvuju i deca. Prvo sakupimo lišće koje nam se dopada, bolje što ravnije. Ispresujemo ga u knjizi ili u novinama oko nedelju dana ili duže. Zagrejemo vosak u posudi koju smo namenili za to (pošto je više nećemo moći koristiti za druge stvari jer je jako teško skinuti ostatake voska), pri čemu imamo na umu da se veličina posude poklapa sa veličinom lišća. Kada je vosak potpuno otopljen i tečan, umočimo list držeći ga za dršku i brzo izvadimo. Vosak se skoro odmah osuši na listu, ali možemo ga okačiti štipaljkom na uže za sušenje veša još pet-deset minuta dok se potpuno ne stvrdne. Ako imamo više listova bolje je vosak držati na tihoj vatri koja će održavati njegovu retku teksturu, jer čim se malčice ugusti ostaviće predebeo sloj na listu. Na ovaj način se mogu sačuvati i cvetovi, šišarke, orasi, kesteni, žirovi, šipkovi i ostali jesenji plodovi .

062

173

Ako nekoga zanima kako ovo napraviti korak po korak može pogledati sledeće stranice:

http://www.themagiconions.com/2010/09/preserve-autumn-leaves-with-beeswax.html

http://www.5orangepotatoes.com/blog/2009/08/16/waxing-flowers-for-preservation/

Sva ova jesenja blaga, od lišća do plodova, kao i aktivnosti raznih šumskih životinja tokom ovog godišnjeg doba, predstavljaju izvor zanimljivosti za decu ako ih predstavimo na maštovit način, kao što je na primer „jesenji sto“. Takvi aranžmani postoje u svim vrtićima i domovima koji slede Waldorf pedagogiju, i nazivaju ih „Nature Table“ – postavka na stolu ili kutku prostorije koji se menja u skladu sa godišnjim dobima. Osim što prija očima i dodiru (pod uslovom da je sačinjen od prirodnih materijala), aranžman godišnjih doba ima i edukativnu funkciju, a deci pruža ideje i podsticaj za igru. Ovo je naš ovogodišnji jesenji sto, koji predstavlja šumu sa vevericom, zečićima, pužićima i njihovim jazbinama i zalihama za zimu, kao i ptičje gnezdo sa mamom pticom i malim ptićima. I svaka od ovih skupina ima svoju malu pričicu…Korišteni materijali su pamučne marame, drvo, sirova vuna, filc, vosak, kesteni i šišarke. I naravno, ova šuma pripada našim omiljenim junacima iz Indije…

071

Ovo je link za uputstvo kako kreirati jednostavan „nature table“ u svome domu:

http://fairydustteaching.com/2013/10/a-fall-nature-table-how-to-create-your-own/

Trenutno najomiljenije aktivnosti su nam sakupljanje, krckanje i mlevenje orasa na ručnom bakinom mlinu. Doduše, kada naš trogodišnjak krcka orase tu se teško mogu pronaći celi komadi, pošto je glavna zanimacija što jače udaranje (najčešće komadom drveta), a da li će neki orah ostati čitav nije od primarne važnosti. A za mlevenje se čeka u redovima dok se ne dođe do sporazumnog rešenja da seka drži poklopac, a bata okreće ručku mlina, pa onda obrnuto. I naravno, sve u kuhinji, koja je i dalje srce našeg doma, koje ponekad kuca poprilično divlje. Po čistoći je daleko od maminog standarda, ali mama je već neko vreme na terapiji odvikavanja od nekadašnjeg standarda čistoće. A kada je tata glavni kuvar, onda nastaje prava žurka! Seka se dokopala sudopere i pere, riba, mulja posuđe i sudoperu, pola juče sipanog deterdženta fali (sva sreća da je ekološki), onda čisti krpom sve posuđe i dodaje tati, sva zajapurena i caklećih očiju: „Mama, ja pomažem tati!“. A onda hvata džoger i mulja ga po podu na kojem se već ne zna čega nema. Bata je za stolom udubljen u krckanje ili mlevenje oraha u boljem slučaju, a u gorem mešanjem brašna i vode koji se slivaju niz ivice stola i stolice, a odeću ne smem ni da pogledam. Za to vreme tata kuva na četiri ringle u isto vreme i usput hvata metlu i svira na njoj kao na gitari uz ritam starog dobrog rokenrola sa prastarog CD plejera, a bata i seka u sekundi ostavljaju poverene im dužnosti i cičeći mu se pridružuju. A mama se teši, sva sreća da je ovo ipak letnja seoska kuhinja (u kojoj ćemo za divno čudo provesti i zimu) pa i ne mora baš blistati od čistoće. I sva sreća da okice mojih čupavaca blistaju ipak najviše. I sva sreća da sam udata za virtuoznog kuvara koji zna da skuva savršenu gozbu u roku od pola sata i za petnaest minuta očisti sav brlog za sobom (pa dobro ne baš sav, ali zar nisam na terapiji odvikavanja od čistoće?)

Tako nam teku jesenji dani, uz jesenje pričice i životinjice, orase u svim kombinacijama, mamine maštarije i tatine žurke, i uz svakodnevno okupljanje oko tople peći, koju, razume se, zajednički čistimo i ložimo (sakupljanje i donošenje drva za potpalu je druga omiljena aktivnost ovih dana). Imam još malo pa 41 godinu i moram priznati da je ovo prvi put da se grejem sa peći na drva. A takođe moram priznati da nisam ni znala šta propuštam: savršeni ugođaj topline uz pucketanje drva, i posmatranje vatre kroz stakleno okno na peći – skoro kao da imamo kamin. I mislim da definitivno vredi uložiti novac i energiju u pravljenje i održavanje kamina, jer osećaj koji se dobija dodirom sa živom vatrom se ne može drugačije proizvesti – treperava toplina i ušuškanost, koji su nam više od svega potrebni tokom dugih hladnih zimskih meseci koji dolaze. Istina je da što je vatra otvorenija veći je rizik za malu decu, pa šta drugo reći nego da smo mi već prvog dana imali nezgodu (sa živahnim trogodišnjakom, naravno), pa smo ogradili peć gvozdenom ogradom koja joj ne umanjuje lepotu, naprotiv.

Između ostalog, ko se opeče, zna da treba biti oprezan sa vatrom, ali to nipošto ne znači da je treba izbegavati…kao što ne treba izbegavati ni sve pomalo rizične stvari u životu koje nam donose pravo, neposredno iskustvo života, a ne njegove blede kopije.

Srdačno,

Tamara

 

 

0

Kreativne mogućnosti sa drvenim lutkicama

Možda ne mogu baš reći da su najomiljenije, jer bi bila nepravda prema drugim dragim igračkama, ali su sigurno najčešće u rukama moje dece. Drvene lutkice koje možemo sami obojiti, naslikati, obući i osmisliti. Na engleskom ih zovu „peg dolls“, a pošto ne znam da li ima neki adekvatan tome prevod na srpski, ja ih zovem jednostavno drvene lutkice. Prvo sam ih viđala na Waldorf blogovima i odmah se zaljubila u njih, a onda sam na veliku radost otkrila da ih mogu kupiti kod proizvođača drvenih igračaka, srećne li podudarnosti, baš ovde u Adi (zanatska radnja Pinokio). Lutkica izgleda ovako:

059

Prvo što sam od njih napravila su bili Ivica, Marica i baba-veštica kojima sam sašila odeću od filca i nalepila kosu od vune za pustovanje, i to sam ukombinovala u Božićni poklon zajedno sa kućicom od kolača koje pravi moja prijateljica. Nakon prvobitnog oduševljenja kućica od kolača je brzo poručkana, a Ivica, Marica i baba-veštica se nisu baš puno koristili za igranje nego više za ukras – na kraju krajeva, priča o Ivici i Marici nije naša omiljena priča.

206

Onda sam se setila da napravim junake priča koje jesu naše omiljene, a to su priče o Krišni, njegovom bratu Balarami i njihovim drugarima pastirima. Iako priče potiču iz indijske tradicije i njihovi junaci su bogato obučeni i ukrašeni, odlučila sam da ih napravim što jednostavnije, naročito zato što sam ih ovaj put nacrtala, a priznajem da nisam previše likovno nadarena. Već je početak crtanja „drugara“ bio praćen velikim interesovanjem dece i nestrpljenjem kada će biti gotovi i spremni za igru. I od trenutka kada su bili gotovi pa sve do danas, definitivno su njihove najčešće i naradije korišćene igračke. Ništa ne smeta što su tako jednostavno urađeni – obojani u jednu boju (svako u različitu), sa očima, ustima i jednom ogrlicom kao jedinim motivima. Još jedan dokaz da su deci najdraže jednostavne igračke koje sadrže njima blisko značenje. Kada trebaju da izaberu neku igračku da ponesu sa sobom u goste ili na put, skoro uvek su to „drugari“.

095

089

Nakon godinu i po dana igranja sa „drugarima“ odlučila sam da ih obnovim, tačnije da napravim nove, zato što su tu i tamo već počeli da se vide tragovi ožuljanosti, i zato što sam primetila da moji mališani počinju da obraćaju više pažnje na detalje kao što su nakit i odeća, što me je navelo da malo obogatim i proširim našu družinu. Dodala sam još dva drugara, tako da ih umesto četiri ima šest, i nacrtala sam im lice,kosu, ruke, donju odeću i ogrlice, a Krišni i Balarami još cvetne venčiće i bisere u kosi. Vau! Stari drugari su brzo zaboravljeni, a novi su se savršeno uklopili u tok sve maštovitije pozornice za igru. Nedostaje još nekoliko likova koje planiram da nacrtam: mama i tata, na malkice većim lutkicama, i jednog mračnog „fantoma“ koji će predstavljati sve one negativce koje Krišna i Balaram sa lakoćom pobeđuju.

046

Osim drugara sam napravila i dve pčelice, koje prestavljaju pčelicu Maju i Pava, junake omiljenog crtanog filma moje dece koje gledaju na televizoru kada odemo baki u posetu (kod nas se crtani ne gledaju i nema televizora). Oni su takođe česti učesnici u igri i „zujanju“ po sobama.

054

Ono što je najlepše kod ovih lutkica je mogućnost da sami osmislimo likove i da im udahnemo dušu kroz moć sopstvene mašte u sinergiji sa maštom naše dece. Već sama izrada lutkica, bilo da ih bojimo ili im šijemo odećicu, predstavlja povezivanje sa dečijim svetom i mogućnost da se i sami povežemo sa detetom u sebi. A deca, posmatrajući kako se lutkica postepeno manifestuje, uživaju u celom procesu i u slatkom iščekivanju kada će biti gotove. Da ne pominjem da im ništa ne smeta i ako nisu gotove – Malini i Gabriel se već dve nedelje igraju sa mamom od Krišne i Balarame kojoj sam stigla da nacrtam samo suknju!

Dečija jednostavnost je mnogo savršenija nego perfekcionizam nas odraslih.

Srdačno,

Tamara