2

Koje moralne vrednosti prenosimo svojoj deci?

Često sebi postavljam pitanje, kako da odgojim decu u skladu sa moralnim i duhovnim vrednostima u društvu koje te vrednosti ne podržava? Ono što smatram suštinskim vrednostima koje dete treba da usvoji od prvih godina života su zahvalnost i poštovanje. Dok su deca mala grade osnovne temelje svoga odnosa sa spoljašnjim svetom. Odlike kao što su zahvalnost i poštovanje čine osnovu na kojoj dete može da izgradi pozitivan i odgovoran stav prema životu i ljudima oko sebe. Dete je malo i po prirodi svoga položaja oseća divljenje, čuđenje i oduševljenje pojavama oko sebe koje su veće od njega, koje mu još nisu shvatljive. Ako je sa ljubavlju negovano prirodno će osećati zahvalnost i poštovanje prema onima koji brinu o njemu. Iako je ovo tako prirodno i jednostavno, današnji stil života ne podržava ove odlike ni kod dece niti kod odraslih. Opšta atmosfera je prožeta pohlepom za što većim uživanjem i zabavljanjem, trkom da se što više postigne brzo i sa što manje napora. Deca su preterano stimulisana i preko medija izložena sadržajima koji nisu u skladu sa njihovim razvojnim tempom i potrebama. U takvoj atmosferi je otežan prirodni razvoj deteta, a naročito razvoj moralnih vrednosti koje su nekako u sveopštoj trci odraslih izbledele i počele da gube smisao.

I u vreme kada sam ja odrastala ove odlike u meni niko nije aktivno pobuđivao i negovao, naročito ne direktno. Indirektno su moji roditelji davali svoj primer odgovornosti, poštenja i dobrote komunističkog idealizma koji je zasigurno posejao seme vrline u meni, koje se kasnije razvijalo nekim svojim putevima, ne baš istim kao i njihovim. Ali mi smo odrastali u kulturi koja je bila buntovnička, koja je bahatost i razuzdanost cenila mnogo više od vrline i poštenja. Današnja kultura je mnogo manje ravolucionarna i buntovnička, ali je bahatost i razuzdanost postala njen sastavni deo, nešto što se podrazumeva. Ranije je bilo revolucionarno odbaciti autoritete, šablone, sve oblike prisile tradicionalnog života i obrazovanja bazirane na strahu i manipulaciji. Međutim danas su bahatost, nasilje, samovolja i naglašena lična sloboda postali sveprožimajući deo naše kulture življenja da je zaista postalo revolucionarno vratiti se tradicionalnim vrednostima kao što su poštovanje, zahvalnost, nesebičnost i vrlina.

Moderan stil života ne podržava poštovanje i zahvalnost zato što živimo kao da smo svemoćni, samodovljni, slobodni i nezavisni, i stoga nema potrebe da se ikome zahvaljujemo, a kamoli da nekoga poštujemo. Naravno, pošto su moć i bogatstvo najvažnija vrednost koju priznajemo, ukazaćemo poštovanje šefovima i moćnicima od kojih zavise naš profit i status, ali samo dok imamo interes u tome. Većina ljudi današnjice svakodnevni život vidi kao arenu borbe za opstanak u kojoj pobeđuju oni koji su jači i siroviji, a ne oni koji su bolji i moralniji. I zato nam je danas, možda ne uvek svesno, više stalo da nam dete bude sposobno i snažno za tu borbenu arenu u koju odrastajući stupa nego da bude visokog morala. Jer, zaboga, kakve će koristi u životu imati od toga?

Ovde se samo radi o jednoj tankoj liniji koja razdvaja ljude kojima je stalo do morala od onih kojima nije, a to je različita perspektiva. Iako možemo biti komšije, raditi u istoj firmi, ići u iste prodavnice i voditi decu u iste škole, naš pogled na život je potpuno drugačiji i naši uspesi se mere drugačijim merilima.  Ljudi kojima je stalo do morala liče na ptice koje visoko lete i imaju širinu vidika ispred sebe, uviđajući dugoročne posledice svojih delovanja. Oni su svesni svoje povezanosti sa bližnjima, precima, ljudima, svetom, prirodom, planetom, univerzumom i Bogom (bez obzira na koji način ga percepirali), i odgovornosti koja proističe iz te povezanosti. Što smo svesniji to smo odgovorniji. Što smo odgovorniji to smo moralniji. Što smo moralniji gradimo svet koji je srećniji. Što smo moralniji naša će deca i naši potomci uživati plodove blagostanja koji su dugoročniji i stabilniji. Ovo su univerzalne istine koje važe u svim vremenima, samo ih ne možemo primetiti ako plutamo na površini, ako nas zanima samo to kako da sutra napunimo stomak i novčanik.

Čak i ako na mnogim poljima današnjeg civilizovanog života vlada borba za opstanak u kojoj pobeđuju jači i siroviji, mi imamo izbor da unutar svoga doma uvedemo drugačija pravila za svoju porodicu. Mi majke imamo tu „svetu dužnost“ i moć koja ide uz nju, da svoj dom učinimo utočištem ljubavi, mira i nesebičnog davanja za sve članove svoje porodice. Imamo izbor da primećujemo i vrednujemo svaki čin dobrote koji našu oazu ljubavi čini lepšim i boljim mestom za boravak. Imamo izbor da izražavamo svoju zahvalnost za sve što imamo i za sve dobro što nam dolazi. Imamo izbor da primećujemo jednostavne detalje koji naš život čine bogatijim. Imamo izbor da osećamo i pokazujemo divljenje prema čudima prirode kojom smo okruženi. Imamo izbor da se sa poštovanjem ophodimo prema Majci Zemlji koja nas hrani i sa kojom živimo u neraskidivoj međuzavisnosti. Imamo izbor da pustimo svoje srce u Božije ruke kao dete koje sigurno i bezbedno leži u naručju majke i oca. I ako sve ovo radimo znaćemo da nismo sami, da nismo potpuno nezavisni, da nismo samovoljni i slobodni da činimo šta god nam se prohte. Znaćemo da se radujemo sreći svoga brata i da plačemo zbog tuge svoje sestre. I zauzvrat ćemo dobiti život koji ima vrednost, lepotu, sreću i smisao. I čak ako u spoljnjem svetu vladaju malo drugačija pravila, naše dete će sa sobom poneti delić oaze našeg porodičnog doma koji će mu kao svetionik osvetljavati sve oluje koje ga tamo mogu zadesiti.

 

Advertisements
0

U zagrljaju leta

Dok gledam kako bata i seka prskaju vodu u vis i raduju se kapljicama koje padaju po njima kroz zrake vrelog popodnevnog sunca razmišljam kako je ovo prava slika leta. Skakanje kroz vodu koja telu pruža nesputanu lakoću i osećaj svežine. Igra kapljica i sunčevog sjaja kao spoj savršenog sklada između onoga što izgleda nespojivo – vode i vatre. Nemir neobuzdane radosti kao talasi koji se šire od njihovog skakanja. Cika, vika, graja, i opiranje bilo kakvom pozivu za predah. Oni su sada u zagrljaju sunca i vode, u zagrljaju leta u kojem nema puno vremena za predah!

Leto je vreme širenja i rasta. Leto je vreme kada se naše ruke široko otvaraju da prigrle radost, igru, pokret, zagrljaj. Leto je vreme kada se naše korpe pune izobiljem plodova prirode koja je u svom punom cvatu. Leto je vreme kada se naša tela i oči napajaju toplinom i svetlošču sunčevog sjaja, a naša srca toplinom i svetlošću ljubavi koja se širi kroz velikodušne darove Majke Prirode. Leto je vreme kada život buja oko nas pružajući nam priliku da se uključimo svojim unutrašnjim stvaralačkim energijama, i doprinesemo manifestaciji ljubavi i lepote koja buja oko nas. Dobijajući toplinu i svetlost u izobilju, dobijajući ukuse i slatkoću plodova prirode u izobilju, imamo obavezu da uzvratimo pružajući toplinu, svetlost i slatkoću ljudima i živom svetu oko sebe. Da li ćemo kuvati pekmez i voćne sirupe, sakupljati lekovito bilje, zalivati i negovati cveće, praviti  bukete i cvetne vence, ili ćemo se truditi da što više poklanjamo, grlimo, i obradujemo one koje volimo – ako ove aktivnosti činimo kao ponudu u znak zahvalnosti za ljubav kojom nas Bog obasipa tokom ovog velikodušnog godišnjeg doba, sigurno ćemo dobiti unutrašnju sreću i zadovoljstvo koje će naše leto učiniti posebnim doživljajem, za pamćenje. Jer, treba da znamo da se sreća ne dobija iz nekog spoljašnjeg izvora. Sreća je isključivo pitanje našeg unutrašnjeg doživljaja stvarnosti koja se dešava oko nas.

Ovaj koncept je suprotan uvreženom mišljenju da sreća dolazi spolja i da prema tome treba što više prirodnih resursa oko sebe iskoristiti za lično uživanje i korist. Pod ovim utiskom se kod većine modernih ljudi današnjice leto vidi kao prilika za što veće uživanje. Uživanje u telesnim užicima, telesnom izgledu i trošenju velike količine novca da bi se obezbedio dobar telesni izgled radi što većeg užitka. I onaj mali odmor koji ljudi dobiju od godišnjeg rada se potroši na trud da se što bolje izgleda i što više uživa, što neminovno nosi sa sobom i puno trošenja. Ne samo trošenja novca nego i trošenja energije. Ne mislim da je uživanje i trošenje samo po sebi loše, ali preterano, besmisleno i egoistično uživanje i trošenje nam donosi više štete nego prave koristi. Preterano izlaganje sunčevoj toploti i svetlosti dovodi do isušivanja i prženja. To nam se može desiti ako želimo od leta da izvučemo što više sebičnog uživanja. To nam se takođe može desiti i ako se preopteretimo radom i obavezama bez zadovoljstva, odmora i druženja. I jedno i drugo su znaci da preterujemo, da želimo uzeti više nego što nam je uistinu potrebno, bez obzira da li pripremamo enormne količine zimnice i ne izlazimo na sunce ni među ljude jer nemamo vremena, ili po celi dan pržimo telo na plaži dok ne pocrveni kao rak, a pre toga smo ga izmučili kojekakvim dijetama da bismo izgledali što više u formi. Leto nas po svojoj prirodi preplavljuje ekstrovertnim i koleričnim temperamentom koji nas može jako iscrpiti ako mu se prepustimo bez granica. Zato nam je svima tokom leta u većoj meri potrebna voda – da nas osveži, rashladi i umiri svojom energijom koja je suprotna vatrenoj. Osim vode u fizičkom obliku njenu smirujuću energiju možemo dobiti tokom popodnevnog čitanja u hladovini, jutarnje meditacije, bosonogog hodanja po jutarnjoj rosi, trenutaka introvertnosti i povlačenja u sebe, makar na kratko. Ovo povremeno smirivanje je potrebno i deci tokom letnjih meseci, iako se oni tome protive i uživaju u zabavi i telesnim aktivnostima do svoga maksimuma. Osim vode i voća osvežiće ih i čitanje, pričanje priča, leškarenje u hladovini sobe ili drveta u bašti, igranje sa glinom ili u pesku, trenuci sanjarenja u samoći.

Uživajmo tokom leta u čulnim senzacijama, druženju, zabavi, obilju prirode i sunčevoj toploti, jer leto je za to namenjeno. Ali ne zaboravimo da veliki priliv sunčeve energije uravnotežimo malim dozama mesečevog osveženja kroz dodir sa vodom i povremenim povlačenjem u sebe. I nikako ne zaboravimo da budemo zahvalni na darovima koje nam život pruža, i trudimo se da uzvratimo koliko možemo, naročito najbližima.

Pitaću vas ista pitanja koja sebi postavljam ovog leta:

Kako uživate u ovom letu? Koliko ste svesni da oko vas ima puno razloga za radost? Da li se dovoljno radujete? Da li osećate zahvalnost? Da li je kreativna snaga u vama dovoljno ispoljena?

Topli letnji pozdrav…

Photocase