0

Zimske teme i priče za decu

Za zimski raspust smo imali pravi snežni ugođaj u planinskoj kući u austrijskim pred-Alpima, uz pucketanje velike starinske kaljave peći i pogled na brda i planine prekrivene belinom, uz smenjivanje sunčevog blistavila i maglenog ogrtača. Osim za sankanje i šetnje po šumi, ovaj ambijent je bio idealna inspiracija za stvaranje: crtanje, slikanje, pravljenje zimskih kolaža, pustovanje vunom, i za pričanje zimskih priča. Osim priča pred spavanje, pripremila sam deci nekoliko zimskih predstava sa jednostavnom scenom pripremljenom od papira.

Prva je bila Legenda o jelki. Ovu sam priču pronašla na internetu i jako mi se svidela zbog jednostavnosti i plemenite poruke, a kasnije sam je pronašla i u našoj biblioteci u Adi, u obliku pozorišta u slikama (mađarsko izdanje). Rekviziti potrebni za priču su tri različita drveta: hrast, jabuka i ukrasni žbun, jedna ptičica i naravno drvo jelke, koji se mogu vrlo lako napraviti od papira ili kartona. Priča je sledeća… Jedna ptičica nije uspela da odleti u toplije krajeve jer je povredila krilo, i ostala je sama, bez gnezda i porodice. Bio je početak zime i ptica je letela od drveta do drveta tražeći utočište, ali sva drveća odbijaju njenu molbu: jabuka jer se plaši da će joj pokljucati to malo plodova što je ostalo na drvetu, hrast jer se plaši da će pokljucati njegove žirove, a ukrasni žbun jer se plaši da će mu pokvariti frizuru. Ptičica je počela da se smrzava i nije znala kuda da krene, kad je čula da je neko doziva. To je bilo drvo jelke koje je samo ponudilo ptici utočište u svojim granama. Sve je ovo posmatrao Severni vetar koji je odlučio da kazni svo sebično drveće koje je uskratilo utočište promrzloj ptičici, i tako je jako dunuo da je oduvao svo lišće i plodove sa njih. A drvo jelke nije dirao jer je bilo velikodušno prema ptičici u nevolji, i od tada jelka ostaje zelena i ne gubi lišće čak ni zimi.

Jelka napravljena tehnikom origami.

Druga predstava je bila Bajka o labudu od Desanke Maksimović. Priprema je bila zanimljiva koliko i sama priča, jer smo od belog papira crtali i seckali kuće, palate, drveće i polarne životinje za snežno carstvo. Ja sam krišom iseckala crnog i belog labuda, koji su bili iznenađenje. Snežana, mala kraljica zime je bila lutkica od bele vune koju sam ranije napravila, kao i jedan snežni dečačić i njihova baka. Ukratko, priča opisuje lepotu snežnog carstva kojim vlada Snežana, mala kraljica zime. U snežnom carstvu je sve belo – sve palate, svo drveće i sve životinje su beli, kao i mala Snežana. Jedino je labud koji vozi Snežanu po jezeru crn. Jednoga dana Snežana primeti kako je labud tužan. Nakon upornog ispitivanja, labud je priznao da je tužan jer je on jedini crn u svoj belini snežnog carstva. Snežana je obećala labudu da če mu pomoći, i te noći je otišla kod svoje bake koja je bila stara i mudra Snežna Carica sa posebnim moćima (u priči je Snežana otišla kod Sjajne zvezde, ja sam malo modifikovala lik prema našim lutkama) i zamolila je da crnog labuda pretvori u belog. Te noći, dok je labud spavao na sredini jezera, Snežna Carica je poslala na njega prekrivač od krupnih snežnih pahulja koje su vejale po njemu čitave noći (to je bio trenutak za zajedničko bacanje komadića vate po sceni). Ujutru je labud otkrio da je postao beo, i svi stanovnici snežnog carstva su slavili zajedno sa njim.

Ovih dana, tačnije 14. Januara se u Indiji proslavlja jedan od najvećih zimskih festivala: Ganga-sagar Mela, dan kada se Ganga uliva u okean. U Vedama je opisana priča o tome kako se reka Ganga spušta iz duhovnog sveta u materijalni svemir, prvo na više planetarne sisteme pa potom na planetu Zemlju, sa svrhom da živim bićima podari mogućnost pročišćenja i dostizanje višeg stanja svesti. Ganga-Devi je opisana kao prelepa boginja u belom sariju i bele puti, sa lotosom i ćupom u rukama, kako sedi na belom krokodilu. Zajedno sa decom smo pogledali dokumentarni film o Gangi i pričama vezanim za nju, sa scenama pejzaža i rituala koji se odvijaju na njenim obalama od pamtiveka. Deci se film jako dopao i posle smo crtali i bojili lik boginje Gange i njenog muža boga Višnua, vodenim bojama slikali izvor Gange visoko u ledenim glečerima Himalaja. Tema planinskih izvora i jezera okruženih ledom je jedna od lepih inspiracija za zimsku kreativnost. Iskoristila sam ovu temu da slikovito prikažem reč Ganga za inspiraciju učenja slova. Film možete pogledati na youtubu, zove se Mother Ganga: https://www.youtube.com/watch?v=TnigWKuG8GA

Seka – izvor Gange u Himalajima

Bata – planine i hotel u Austriji

Zima, zima e pa šta je? Ko kaže da mora biti dosadna!

Advertisements
0

Rukotvorine i pokloni

Ima nekih stvari zbog kojih mi je ovo mračno doba godine drago. Kada krenu da se skraćuju dani i da se proređuju zraci sunca, sva bića počinju da traže sklonište. Počinjemo da se gnjezdimo u udobnosti toplog doma, dok napolju travu stežu prvi jutarnji mrazevi. Okrećemo se vatri ognjišta da nas ugreje i okrepi, umesto zracima sunca koji su nam davali polet i snagu čitavog leta. Okrećemo se unutrašnjim izvorima svetla, pošto ga spolja dobijamo sve manje. Svetlost, toplina i zadovoljstvo postaju sve više unutrašnje prirode – njihovi izvori su porodica, ljudi sa kojima delimo blizak odnos, i naša sopstvena mašta, u kojoj se odražava sve ono što smo do sada upijali iz spoljašnjeg sveta. To je ravnoteža između svetlosti i tame, primanja i davanja. Ono što primimo u sebe putem svojih čula, čuvamo i nosimo u škrinji svoga uma, i posredstvom stvaralačkog impulsa vraćamo nazad u spoljašnji svet. Obogaćeno dodirom naše duše koja je jedinstveni, savršeni i celoviti delić Vrhovne Duše.

Razlog zbog kojeg sam (potajno!) jedva čekala da dođu malo hladniji dani i da se više vremena provodi unutra je bio taj da se mogu posvetiti pravljenju figurica od vune. Koliko god sam to pokušavala ubaciti u raspored tokom leta nije uspevalo, jer su prioriteti bili odlasci na bazen, radovi u bašti, pripremanje zimnice, putovanja i druženja. I dok su se svi oko mene žalili na dolazak jeseni i zime, ja sam se potajno radovala da ću imati više vremena da se na miru posvetim radovima koje volim. Meni su pustovanje vune i pletenje prava meditacija, istovremeno odmor i regeneracija za um… pa čak i usred dečije graje!

Decembar je bio mesec za pripremanje i poklanjanje poklona, nama još više jer je u decembru i sekin rođendan, kao uvod u praznično raspoloženje koje sledi. Uvek se trudim da za te prilike pronađem neke poklone koji će biti  lepi i korisni, što više prirodni i ručno rađeni. Ove godine sam pronašla nešto što sam dugo vremena tražila i priželjkivala da kupim: prava, originalna krpena lutka u Waldorf stilu, potpuno od prirodnih materijala i ručno šivena. Jeste da je naručena u zadnjem trenutku i da je malo kasnila, pošto je putovala iz radionice „Anine lutke“ u Hrvatskoj, ali nije nam žao zbog toga jer je postala sekin nerazdvojni pratilac u igrama i tokom spavanja. Lutka koja zrači toplinom, nežnošću i nenametljivom lepotom koja priliči dečijem viđenju sveta.

Ima još jedna ručno rađena igračka koju sam dugo vremena planirala da napravim ili kupim. Naručila sam je za ovogodišnji Božićni poklon od majstorice „Pippoli“ iz Novog Sada, ali nisam odustala ni od ideje da i sama napravim jednu. Knjiga je multifunkcionalna, sadrži puno lutkica za prste, lutkice bate i seke koje se mogu oblačiti, mogućnosti za vežbanje dečijih prstića u vezivanju pertli i pletenica. Kroz igru i priču sve je lakše i lepše.

Želim vam srećom i blagoslovima ispunjenu Novu Godinu, uz puno prilika za igru, učenje i spoznaje koje nam osvetljavaju put!

Sa ljubavlju,

Tamara

 

0

Čarobna prašina u decembru

winters-dream

Decembar je mesec praznika i poklona. Mesec koji dočekuje zimu i u kojem padaju prvi snegovi. Mesec u kojem se ušuškao najkraći dan i najduža noć u godini. Mesec koji privodi kraju jedan životni ciklus i najavljuje novi početak, nove nade i nove ciljeve. Mesec koji miriše na cimet i medenjake. Mesec zvončića u čijoj zvonjavi se kriju obećanja porodične sreće, radosti i dečijeg smeha. Mesec u kojem zvezde svetlucaju kako na nebu tako i na zemlji. Mesec velikih iščekivanja, ali i velikih razočarenja kada se praznična čarolija rasprsne i ostavi za sobom realnost svakodnevnog, odgovornog, odraslog života.

Iako mi ide na živce komercijalna mašinerija koja se baš u ovom mesecu više nego ikada pretvori u pravu zver-oktopusa sa bezbroj šljaštećih pipaka koji mame našu pažnju i energiju u bezbroj besmislenih i ispraznih aktivnosti i troškova, moram priznati da ipak volim decembar. Tačnije, dete u meni voli decembar. Ono pamti sva nekadašnja iščekivanja tog nekog posebnog doživljaja koji obećavaju praznici oko Nove Godine. Jelka, ukrasi, pokloni, Deda Mraz, nasmejani i raspevani roditelji, sneg, zimska bajka, vreme koje je stalo i pretočilo se u trenutak zajedničke sreće, svetle tačke na traci detinjih sećanja. Kasnije kao devojka sam uglavnom bila razočarana novogodišnjim proslavama jer mi nisu pružale to neko posebno, specijalno, čarobno iskustvo koje je dete u meni pamtilo i očekivalo da se ponovi. Svojim odraslim umom sam shvatila da je to dan kao i svi drugi, mnogo puta čak i lošiji od drugih. Kasnije kao žena sam prestala da slavim i primećujem Novu Godinu kao bilo šta posebno. Kada sam otišla da živim u Indiju bila sam okružena sasvim drugim religioznim tradicijama među kojima je Božić bio vrlo neupadljiv, a Nova Godina bleda senka Divali-ja, takozvane indijske Nove Godine. Međutim, od kada sam dobila decu, Božić i Nova Godina su opet postali važni porodični događaji i prilika da slavimo, ukrašavamo, poklanjamo, radujemo se i volimo. Takve prilike su uvek dobrodošle u životu sa malom decom.

Mene u decembru obuzima poriv da se valjam u čarobnoj prašini koju za sobom ostavljaju vile i vilenjaci bajkovitog sveta moje mašte. Njihovim tragovima se vraćam u zasenjene hodnike detinjstva, začaranog divljenjem prema nesvakidašnjem svetu u kome su čuda moguća i u kome dobro uvek nadvlada zlo. Hodajući zemljom bajki dete u meni se uvek iznova neumorno raduje čaroliji nebrojenih mogućnosti da se izraze lepota i dobrota od kojih je sazdana sama bit postojanja. Jedna od osnovnih razlika kojom se dečiji svet razlikuje od sveta odraslih je prisustvo začuđenosti i divljenja životnim oblicima koji se rasprostiru svuda oko nas. To je najveći blagoslov procesa saznavanja: ushićenost novim otkrićima, uzbuđenje usled sticanja novih uvida, zadovoljstvo usled savladavanja novih veština. Ovo su osećanja kojima su ispunjene godine detinjstva i mladosti. Nakon toga, nakon što smo stekli utisak da smo sve važno saznali i savladali, imamo tendenciju da se učaurimo u svom doživlajaju realnosti koju organizujemo prema dosadašnjim saznanjima. Sve se teže odvažujemo na dalja istraživanja, propitivanja, eksperimentisanja i izlaganja riziku da se naš osećaj kontrole života i okolnosti poljulja. U neku ruku to jeste opravdano ispunjenje potrebe za sigurnošću, ali u takvom životu predvidive organizovanosti uglavnom nema mesta za osećaje začuđenosti i divljenja, koji su nekada dok smo bili deca hranili našu dušu uvek novom svežinom i poletom. I kada dete poželi da mu ispričamo bajku osetimo se umorni i bezvoljni jer smo odavno u bajke prestali da verujemo i umesto toga smo poverovali da je život sivilo bez boja ispunjeno rutinom ili pak teška, bolna, surova borba za opstanak. Ali ustvari, život nam je takav samo zato što smo u to poverovali.

Mi smatramo realnošću ono što opažamo, a opažamo samo jedan mali deo sveta oko sebe. Ono što izaberemo da opažamo, postaje naša realnost. Tačnije, ta mogućnost da biramo svoja opažanja i svoje reakcije na spoljni svet daje nam ključ kojim možemo da izađemo iz čaure. Ako biramo da želimo opaziti čuda, čuda će nam se dešavati jer se nalaze svuda oko nas. Samo je pitanje da li ih primećujemo i koliko je naše opažanje oslobođeno šablona. Kada dete posmatra vodu ono je fascinirano njenom providnošću, kapljicama, mekoćom, penušanjem, sposobnošću da teče i prolazi između prstiju. Nama su ove stvari već dobro poznate i nismo ni malo fascinirani kad ih vidimo. Šta je od ovog dvoje realnost? Voda i dalje ima sve te odlike, ali ih možemo doživeti u bezbroj različitih emotivnih tonova. Što smo više prisutni u datom trenutku, sa što više rasterećenim umom, sa otvorenošću ka svetu oko sebe, sličniji smo detetu i možemo iznova osećati divljenje prema začuđujućim tvorevinama Božije kreacije. Kada shvatimo da ono što znamo nije konačno, i da je ima toliko toga što bi bilo divno još saznati, postajemo otvoreni. Što manje sudimo, kritikujemo, očekujemo i kontrolišemo više smo jednostavni i stičemo dar da se radujemo jednostavnim stvarima i pojavama. Naša dosadašnja znanja nisu izgubljena, naše vrednosti i kriterijumi i dalje su naša svojina, ali su integrisani na takav način da ne ometaju dalje saznavanje, ne stvaraju mu prepreke rigidnom, šablonskom, ograničavajućom vizijom realnosti. Tada postajemo spremni da iznova zakoračimo putevima čarobne prašine koju bajkovita bića ostavljaju za sobom. Da iznova uživamo u osećaju topline u svetlucavim zimskim noćima, da nam se oči zacakle od zadivljenosti lepotom i dobrotom od kojih je sazdana suština sveta. Sve legende i mitovi starih kultura su stvarne, u njima su sadržani slojevi realnosti kakve su generacije i nacije doživljavale tokom svojih vekovnih saznavanja. A bajke za decu, iako nisu stvarne, čuvaju seme životne mudrosti koje ima moć da u dečijim srcima proklija prelepim plodovima divljenja prema životu u svoj njegovoj lepoti i jednostavnosti, plodovima koje će u kasnijim godinama nositi kao istinski dar detinjstva.

Želim vam da ovaj decembar provedete u izobilju sjajnih, zadivljujućih, čarobnih trenutaka sa vašim najmilijima i sa samima sobom.

Tamara

Fotografija: umetničko delo Amande Klark