0

Mirni dani u Indiji

Tu smo već dve nedelje, u vlažnoj, treperavoj, tropskoj bašti ispunjenoj cvrkutom ptica. Od ranog jutra nas budi njihov glasni poj, pomešan sa lenjim zvucima jutarnjih raga koje se razležu sa hramskog razglasa. Ovde se ptice ne plaše ljudi, razigrano lete kroz krošnje palmi, mangoa, kadambi, nima i banjana. Cvrkuću, pijuču, čavrljaju, glasno kao da su kod kuće, a ljudi koji tuda šetaju kod njih u gostima. Sve poverljive priče o svetim mestima kao što je ovo kažu da su ptice upoznate sa mnogim tajnama koje ovakva mesta kriju. Dok sedim u hladovini gustih krošnji ispod kojih se deca igraju na malenom, ljupkom igralištu, ušiju ispunjenih njihovim veselim cvrkutom u svim mogućim tonovima, pitam se o čemu pevaju i čavrljaju? Osećam se počastvovano što mogu da prisustvujem slavlju njihovog cvrkutavog sveta, koji se nalazi tik pored našeg, ljudskog, a opet je tako poseban, zaseban, i previše često sakriven od našeg znanja i poimanja.
Tako je i sa dečijim svetom. Dok sedimo pored njih, pazimo da se ne povrede dok se vrte na vrtešci i trče gore dole po toboganu cičeći od radosti, koliko uopšte znamo šta se dešava u njihovom svetu, u njihovim zadivljenim očima, u njihovim malenim glavicama? Mi koji mirno sedimo, razumno razgovaramo i žurno nekuda hodamo, kako da razumemo njih koji trče, ciče, prevrću se, vrte se, bacaju pesak i valjaju se u prašini? Kako da razumemo njihovu potrebu da se nesputano kreću, da nesputano dodiruju i da bez prosuđivanja posmatraju svet oko sebe, kako da razumemo ako smo podigli prevelike i predebele zidove između sebe i sveta oko nas? I zato previše često sedimo pored svoje dece, pazeći, čuvajući i posmatrajući ih, a opet boraveći u jednom drugačijem svetu od njihovog. I što je najžalosnije, često mnogo nesretnijem.

 
Ovde u Indiji, u vlažnom tropskom Bengalu, dani naše dece su ispunjeni igrom u prašini pod krošnjama neobičnog drveća, ispunjenih cvrkutanjem neobičnih ptica, u društvu dece čija je koža u raznim bojama i koja govore razne jezike sveta. U sredini stambenog prostora okruženog niskim zgradama je podignuto lepo i maštovito igralište koje iz dana u dan zaokuplja njihovu pažnju i predstavlja omiljeno mesto okupljanja majki sa decom. Ovih dana se počele prave vrućine koje će trajati sve do jeseni, pa smo najtoplije delove dana, od 11 do 15 časove počeli provoditi u sobama ispod ventilatora. Kada vrućina popusti najviše volimo da se prošetamo do „Gošale“, što u prevodu znači štala za krave. Samo što ovo nije obična štala. Ovo je mesto gde žive krave, bikovi i telad koji nikada neće biti ubijeni, i koje svi radnici i posetioci tretiraju sa brigom i ljubavlju. Tamo možemo videti mnoge dečake i devojčice kako bez ikakve bojazni ulaze među njih i četkaju, hrane, grle i miluju ove pitome životinje, pa čak se i jurcaju sa njima. Iako su uglavnom pitome, ipak treba biti na oprezu, naročito sa bikovima, pa se mi još ne usuđujemo da ulazimo unutra među njih, nego ih četkamo, mazimo i hranimo preko ograde. Naročito smo se sprijateljili sa jednom velikom, smeđom bremenitom kravom koja nosi bebu u stomaku, i kojoj su oči uvek vlažne od suza. Ona je naročito ljubazna i pitoma, i mnogo voli da se mazi. Jedino nam je žao da nećemo biti tu kada se oteli. Ona nas već prepoznaje i odmah dođe na maženje čim se pojavimo. Dodirivanje, hranjenje i maženje krava, koje imam priliku da iskusim samo zahvaljujući ljubavi moje dece prema životinjama, doživljavam kao jedinstvenu meditaciju i anti-stres terapiju u isto vreme. I počastvovana sam što imam priliku da u njoj uživam svakoga dana, baš kao i priliku da svakoga dana šetam baštama koje podsećaju na nacionalni park tropskih ptica i drveća.

 

 

Nastaviće se…

Galerija
0

Šuma blista, šuma peva

Kao dete sam puno boravila u svetu mašte. To je bio čaroban svet u kojem je sve bilo živo – drvo, cvet, listovi paprati, šumske jagode, pečurke, vile, princeze, sirene, patuljci, leptiri, pčele, bubamari. Toliko je malo bilo potrebno da pokrene osećaje sreće, divljenja, iščekivanja i uzbuđenja – čitanje priče, penjanje na drvo, ljuljanje na ljuljašci ili vožnja biciklom pored kanala. Šume u mojoj mašti su brujale životom mnogih sićušnih bića, krile u sebi puno uzbuđenja, mamile lepotom i tajanstvenošću. Posmatrajući svet dečijim očima nije bilo toliko važno da li je nešto stvarno ili je deo mašte – i jedno i drugo je bilo jednako živo, i jedno i drugo je mamilo osećanja, i jedno i drugo se preplitalo u jedinstvenost moga doživljaja sveta. Sposobnost ovakvog doživljaja je neprocenjivi dar detinjstva, koji najčešće biva otet tokom dugih godina odrastanja. Da nije tako, svetom bi šetali mnogo sretniji i ispunjeniji ljudi.

Kada sam pre nekoliko godina prvi put ušla u šumu pokraj hotela u Karintiji, austrijskim pred-Alpima, imala sam osećaj da se vraćam u predele koje sam nosila u mašti tokom svog detinjstva. Oko mene su se uzdizale visoke i tanke jele kroz čije igličasto lišće su prodirali snopovi sunčevog sjaja, bacajući čaroliju na svaku travku, cvet, šišarku i mahovinu. Stazice koje vijugaju kroz travu su bile posute srebrnastim zrncima peska i kamenjem koje je svetlucalo kao da je posuto srebrnim prahom (zbog visokog sadržaja kalcijuma, kako sam saznala kasnije). Stabla i panjevi prekriveni mahovinom čija je mekoća milovala pogled jednako kao i dodir. Sve nijanse zelene koje se prelivaju, trepere i vijugaju. Potoci koji žubore u daljini, pogled na livade prepune pitomog poljskog cveća, mirisi svežine i lekovitosti, cvrkut i lepet ptičjih krila koji se mešaju sa zvucima udaljenog blejanja ovčica i rzanja konja. Lepota… mir… harmonija… ushićenost deteta u meni.

Ovog leta smo ponovo tu, ovaj put spremniji da istražujemo šumske krajolike nego prethodnih godina (o našim prethodnim posetama Austriji možete pročitati ovde: https://mesecevadeca.wordpress.com/2015/06/29/barka-na-brdu/ ). Puno puta smo prošli poznatom stazom koja vodi do farme na kojoj žive konji, lame i kamila, gde smo ih puno mazili i valjali se na brdu sena. Uz put smo pronalazili pećine u mahovinastim udubljenjima stabala u kojima se možda kriju vile i vilenjaci, sakupljali smo kamenje, šišarke, šumske maline i kupine, brali cveće i paprat, šetali bosi, preskakali barice, slušali svoj eho, trčali, sedeli na širokim panjevima, pričali sa mravima, pevali „šuma blista, šuma peva, la kukukukukukuku“. Ovaj put se pesma poklopila sa istinom… ili sa istinom našeg doživljaja.

Vrhunac je bila šetnja pored slapova potoka koji se spušta sa najvišeg planinskog vrha u okolini, kojeg planiramo da osvojimo čim deca malo stasaju da mogu izdržati sat vremena strmog penjanja. Za sada je gacanje po potoku, u skrivenim šumarcima koji ga okružuju, bilo sasvim dovoljno divljine i uzbuđenja. Obgrljeni krošnjama okolnih stabala i šumom vode koja penuša preko svetlucavog kamenja, osećali smo se kao u zagrljaju šume, ušuškani u njenim zelenim, mekim njedrima koja nas napajaju životnom snagom, prisutnom kroz svaki udisaj. Zaista je neverovatno koliko puno darova priroda oko nas može da nam da, a mi tako nemarno prolazimo pored njenih raširenih ruku, pažnjom usmerenom samo na sadržaje unutar granica svoga nemirnog i često nesrećnog uma. Boravak u prirodi, ako uspemo da joj se prepustimo, ima moć da nas izbavi iz „zatvora“ našeg uma i probudi u nama iskonske osećaje pripadnosti jednoj široj i većoj celini, da izmami spontanu životnu radost koja nema uzroka u umom zadatom postizanju i ostvarivanju ciljeva, baš kao kod dece. Boravak u prirodi je potreban deci da bi se njihova čula, instinkti i vitalnost pravilno razvijali, ali je takođe potreban i odraslima da bi se njihova sposobnost bezuzročnog radovanja i ushićenost životom povratili iz zone zaborava. Jer šuma blista i šuma peva, samo ako imamo oči i uši da je vidimo i čujemo.

020

298

305

183

176

023

Prijatelj koji nas je uvek čekao na istom mestu.

264

044

356

U sklopu hotela Arche se jednom nedeljno organizuje šetnja po šumi sa lamama i konjem.

304Omiljena zabava!

339

Plodovi šume koje smo rado brali tokom šetnje.

320

331Izrada cvetnih kolaža nakon šetnje.

301Veseli šumski pozdrav!

 

 

 

 

4

Mleko – za ili protiv?

milk-in-a-daisy-field2

Kao dete sam obožavala mlečne proizvode, naročito mleko i maslac. Bila sam najveći ljubitelj mleka u porodici i često bih popila mamin i sestrin deo. Maslac mi je bio prava poslastica, sećam se da je tada popularan bio neki maslac iz Mađarske, sećam se i belog omota sa plavim slovima. A ni pavlake nisu zaostajale. Od svih mogućih vrsta namirnica mlečni proizvodi su bili i ostali moja najveća slabost. Kada sam izrasla iz tinejdžerskih godina počela sam se boriti sa viškom sluzi u nosu i grlu, tačnije nisam se borila nego ga tolerisala. Prehlade sam često imala kao dete, a i kasnije su mi bile verni pratilac u životu. Alergije su se pojavile kasnije, ali su bile još mučnije i dosadnije od prehlada. Začepljen nos je bio moje normalno stanje postojanja. Konačno se celi lanac krunisao pojavom astme nakon porođaja, koja mi je pokazivala slabašne simptome još mnogo ranije, ali ih ja nisam uspevala rastumačiti. Na sreću, danas su svu ovi simptomi smanjeni na minimum, a astma se povukla, nadam se zauvek. Ali ovaj zdravstveni izveštaj nije tema moga članka. Istina, prekomerno konzumiranje mlečnih proizvoda je jedan od uzroka mojih gore nabrojanih zdravstvenih problema, ali da li to znači da je mleko loše i da ga treba potpuno eliminisati iz ishrane? Ne znači, iako danas mnogi misle da je tako.

U neku ruku imaju pravo, zato što je mleko koje se danas nudi na tržištu daleko od onoga što mleko treba da bude. Industrijski proizvedeno i obrađeno mleko je ne samo osiromašeno hranljivim sastojcima, nego i štetno po zdravlje zbog viška hormona i ostalih hemikalija kojima kljukaju krave da bi dale što veće količine mleka. A ono što nude kao konačni proizvod često nije samo mleko od krava iz mlekare, nego mešavina sa mlekom u prahu dobijenog po najjeftinijim cenama. Ono što je najgora stvar u celoj ovoj priči je način kojim se ophode prema kravama. Dugo vremena nisam bila dovoljno svesna koju vrstu mučenja doživljavaju krave u mlečnoj industriji, ali od kada sam postala svesna, savest me peče kad god iz nekog razloga moram da koristim industrijsko, komercijalno mleko. Osim što se hrane neadekvatnom i njima neprirodnom hranom koja im često izaziva mnoge bolesti i telesne bolove, krave često ni ne vide pašnjak nego su zatvorene u četiri zida, odvajane od svoje teladi čim se rode, tretirane kao mašine za proizvodnju mleka (u što većim količinama, po svaku cenu!), a ne kao živa bića koja takođe imaju svoje potrebe i osećanja. Pa možemo se sa pravom zapitati čime je ispunjeno mleko krava koje žive u takvim uslovima? Na koji način takvo mleko doprinosi zdravlju ljudi i dece? I onda nam postane jasno zašto se svake godine sve više povećavaju brojke obolelih od bronhitisa, alergija, problema sa kožom i disajnim putevima. I postane nam jasno zašto se mnogi ljudi u potrazi za zdravom ishranom potpuno odriču mlečnih proizvoda. Ali ovo je samo jedna strana medalje.

Ako pretpostavimo da imamo pred sobom kravu koja živi na pašnjaku u harmoniji sa prirodom i koja dobija redovnu negu sa puno ljubavi, možemo biti sigurni da je njeno mleko jedna od najboljih namirnica dostupnih čoveku. Prema najstarijij nauci o zdravlju i ishrani – ayurvedi, mleko se smatra amritom, što u prevodu znači nektar. Mleko izgrađuje sva tkiva ljudskog tela, i odmah po uzimanju se pretvara u limfu. Ayurveda ima potpuno drugačiji pristup ishrani nego bilo koji drugi današnji sistem zato što više uzima u obzir kvalitet i odlike umesto sastava. U današnjem svetu smo preplavljeni brojevima i informacijama koliko čega neka hrana sadrži, od kalorija do minerala, vitamina i slično. U ayurvedskim opisima namirnica ne nalazimo te podatke, ali nalazimo opise kakva je određena hrana po kvalitetu i uticaju na organizam, u odnosu na kvalitet našeg organizma i okoline. Zato je važno da znamo koja hrana hladi, koja greje, koja gradi ili ometa osnovne doshe, koje su odgovorne za građu grubog fizičkog tela svake osobe. Doshe su ustvari energetski principi na kojima počiva priroda našeg grubog i suptilnog materijalnog tela, preko kojih se pet osnovnih elemenata (zemlja, voda, vatra, vazduh i etar) kombinuju u jedinstvenom sistemu organizma određene osobe. Ovi elementi su odgovorni za sve telesne i psihološke funkcije čoveka. Konstitucija našeg tela i stanje našeg uma su u bliskoj vezi sa hranom koju jedemo i načinom na koji je jedemo. Harmonija koja postoji u prirodi se oslikava u organizmu čoveka, i kada je harmonija narušena pojavljuje se bolest.

Danas mnogi sistemi ishrane upozoravaju da je kravlje mleko teško za probavu, zbog toga što su proteini kravljeg mleka navodno preveliki. Prema ayurvedi najbolja namirnica za podsticanje probave je maslo, pročišćeni maslac (koji se koristio i na našim prostorima u neka davna vremena). Maslo je najplemenitiji oblik mleka, koristan za sve doshe, za sve tipove tela, za sva tkiva u telu, za suptilne funkcije mozga (inteligenciju, memoriju, moć rasuđivanja, razumevanje duhovnih istina), za seme, za moć oplođavanja, za telesni sjaj (ovo troje je povezano), za rasplamsavanje vatre varenja, za čišćenje krvi… lista je podugačka. Proizvodnja i upotreba masla je bio jedan od osnovnih temelja vedske kulture, pošto se maslo upotrebljavalo za žrtvenu vatru u religioznim ceremonijama, i pošto više od bilo koje namirnice pospešuje duhovnu inteligenciju. To je razlog zašto se krava smatrala svetom životinjom (u Indiji se još uvek smatra) i zbog čega je briga o kravama bila naročito podržavana. Kravlje mleko je čudesni napitak, preobražava se u toliko puno različitih proizvoda različitih kvaliteta koji pokrivaju mnoštvo potreba ljudskog tela – ako se pravilno koriste. Naravno,mi ovde pričamo o mleku krave koja je sa ljubavlju zbrinuta i koja pase travu sa zemlje koja nije osiromašena svakojakim hemikalijama. Danas je ova slika prava utopija, skoro nemoguća misija, osim ako ne živimo na autentičnoj organskoj- biodinamičkoj farmi, ili u njenom komšiluku.

Ipak, mi se ne predajemo, pokušavamo da nadjemo seljake koji brinu o kravama barem približno ovom opisu, kupujemo organske mlečne proizvode kad god možemo. Naša su deca zavisnici od maslaca i jogurta (a na koga li su?) i jedna od naših stavki zdravog života je obezbeđivanje što čistijih i nezagađenijih mlečnih proizvoda. Iz perspektive današnjice, gde se zemlja, hrana, voda i vazduh pretvaraju u smetlište pred našim očima, shvatamo koju su sreću imali ljudi koji su nekada davno bez bojazni pili i jeli ono što je obilato davala priroda, što su obilato davale pitome, dobrodušne krave. Kada je Krišna bio prisutan na Zemlji pre 5000 godina, njegov otac je posedovao hiljade krava i smatrao se jednim od najbogatijih ljudi svoga vremena. Nije morao da ih muči kako bi dobio što više profita na njihovoj grbači, nego im je pružao vrhunsku negu i brigu. Kada su ljudi usklađeni sa božanskim principima priroda im daje svo obilje koje ima, a kada nisu onda moraju da je iscrpljuju i ekspoatišu da bi dobili koju kap. Većina zdravstvenih problema koji se pripisuju mlečnim proizvodima su izazvani industrijski izmanipulisanim mlečnim proizvodima. Na žalost, nije lako ni jeftino pronaći mlečne proizvode u autentičnom obliku, ali ako ih pronađemo, možemo se smatrati srećnicima!

baby-milk-cow-mom-6873256

Ovo su neki praktični ayurvedski saveti o upotrebi mlečnih proizvoda:

Mleko treba piti toplo, jer je hladno teško za probavu.

Odraslom čoveku su dovoljne dve šolje mleka na dan. Deca, trudnice i dojilje mogu uzimati više.

Osobe koje imaju višak kaphe (sluzi) u organizmu ne bi trebale da koriste ništa od mlečnih proizvoda osim masla. Najčešći simptomi viška kaphe su sklonost ka prehladama, bronhitisu, alergijama, gojaznosti, lenjosti, usporenosti, preteranom spavanju, pohlepi.

Maslo možemo koristiti za prženje i pečenje hrane, čak i na vrlo visokim temperaturama, kao i za dodavanje u variva i pirinač nakon kuvanja (u tom slučaju ga treba rastopiti i dodati toplog). Nešto  više o dobrobitima masla možete saznati ovde: http://atma.hr/ghee-ayurvedski-ljekoviti-maslac/

Jogurt i kiselo mleko ne treba uzimati svakodnevno jer mogu poremetiti doshe, i uvek ih je bolje uzimati zajedno sa drugom hranom, ne samostalno. Naročito ih treba izbegavati tokom zime, i nikad ih ne uzimati za večeru.

Sladoled treba potpuno izbaciti iz upotrebe, jer je vrlo nezdrav, kao i bilo šta drugo što je vrlo hladno! (Zar nisam spomenula na početku da sam kao dete jela puno sladoleda?)

Srdačno,

Tamara

Fotografije:www.lifespa.com, http://www.dreamstime.com

 

2

Barka na brdu

Evo nas između dva godišnja odmora, ako bi se to moglo uopšte nazvati “godišnji odmor” s obzirom da nisam zaposlena i da sam 24 sata na dan angažovana oko dece, a tokom tih odmora se ništa ne menja osim lokacije. Tako da vise volim koristiti reč putovanje nego odmor, iako moram priznati da se tokom tih putovanja odmorim barem od kućnih poslova, što puno znači.

Proveli smo dve nedelje u predvorju Austrijskih Alpa, kao gosti vegetarijanskog hotela sa posebnim povlasticama pošto naš tata tamo radi kao kuvar (putujući, i za njega takođe nije bio odmor nego rad kao i obično, s tim da je ovoga puta provodio vreme sa nama kada je bio slobodan). To je hotel koji spada u kategoriju Organskih Vegetarijnaskih Bio Hotela kojih ima par stotina na teritoriji Evrope, najviše u Nemačkoj, a ovo je jedan od najstarijih – baš dok smo bili tamo proslavio je tridesetogodišnjicu rada. Ovi hoteli pokušavaju da ispune zahteve onog dela populacije koji se usmerava ka prirodnom-eko-duhovnom životnom stilu, i zato nude čisto vegetarijansku hranu pripremljenu od organskih namirnica, ambijent u prirodi i daleko od zagađujućih uticaja i gradske verve, enterijer sačinjen od prirodnih materijala i usklađen sa prirodnim kosmičkim tokovima koje predstavljaju principi feng šui-a ili vastu-a. Povrh svega nabrojanog, ovaj hotel nosi i religioznu simboliku zahvaljujući strastvenoj hrišćanskoj posvećenosti bake Rozalinde, majke vlasnika, koja sa svojih 78 godina i dalje aktivno učestvuje u kuvanju i održavanju svoje organske bašte začinskih biljaka koja divno oplemenjuje dvorište i kuhinjsku trpezu. Hotel nosi ime Arhe što znači barka, i asocira na Nojevu barku iz starozavetne priče o velikom potopu. Sve u hotelu podseća na Nojevu barku i priču o njoj, od samog oblika građevine, do slika, dekorativnih predmeta, pa čak i slikovnica u dečijoj sobi za igranje.

098

028

237

241

Deca su imala na raspolaganju puno meke trave za trčanje, duuugački tobogan koji se spušta uz padinu brežuljka, ljuljaške i mornarske lestve, drvenu kućicu, bazen sa peskom, nekoliko drva za penjanje i balvana za šetanje, sto za stoni tenis i gomilu reketa i loptica. Ovaj put su najviše uživali na ljuljaškama, dok drvenu kućicu skoro da nisu ni pogledali, za razliku od prošle godine. Mornarske lestve su bile pravi izazov jer su dovoljno porasli da mogu napraviti nekoliko egzibicija na njima, dok se prošle godine nisu mogli ni popeti. Moj sin je oduševljeno pozdravio ideju vlasnika da postavi stare kuhinjske posude u bazen sa peskom, i to mu je pružilo sate zabave kuvanja u „pravoj tavi“ – jedna od ideja koje sam rešila da primenim i u našem dvorištu, fantastična za decu sklonu igri kuvanja. Ćerka je više vremena provodila sa loptom i igrajući sa tatom tenis, tačnije pokušavajući da servira i vrati loptu, što je takođe donosilo skoro sate dobre zabave i vežbanja u isto vreme. Povremeno smo išli na obližnje jezero koje je savršeno uređeno za decu, sa plitkom i čistom vodom i igralištem odmah pored. Mi smo pomalo učili da plivamo, tačnije da razbijamo strah od duboke vode i od ribica, i verujem da bismo dosta uspeli u tome da su potrajali oni topli letnji dani koje smo imali tokom prve nedelje.

154

 

259

105

113

128

271

034

036

Mamina omiljena aktivnost je bila šetnja šumom koja se pruža od hotela uzbrdo. Uživala sam u mirisima zove koja je bila u punom cvetu i čiji se miris mešao sa mirisima raznog lekovitog bilja i mahovine. Sakupljala sam šišarke i kamenčiće koji svetlicaju na suncu kao da su posuti srebrnim prahom. Disala sam punim plućima koja su konačno osetila svežinu čistog vazduha koji im toliko nedostaje u ovoj našoj vojvođanskoj močvari. I naravno, fotografisala i žalila što nemam neki bolji fotoaparat da uslikam sve te divne vilenjačke prizore koje je moje oko hvatalo na sve strane. Da sam se ja pitala, išli bismo u tu šumu svaki dan po nekoliko puta, ali našem bati se nije puno svidela ta ideja i nakon nekoliko izleta je kategorično odbio da kroči nogom na šumski puteljak. Na pitanje zašto odgovor je bio – plaši se tigra. I ništa nije pomoglo naše ubeđivanje da u ovoj šumi nema tigrova, čak ni vukova ni medveda. Seka je takođe žalila što ne idemo češće u šumu, naročito zato što šumski puteljak vodi pravo na pašnjak na kojem žive četiri konja, jedan magarac, dve lame i jedna dvogrba kamila. Odakle kamila i lame u ovim krajevima, pitala sam se, ali kojim god razlogom da su dospele ovde očigledno su bile dobro pažene i negovane. Mogli smo prići nadstrešnici ispod koje im je bilo postavljeno puno sena i tu bi se često okupile sve životinje zajedno da ručkaju i da osmotre pridošlice. Mi bismo im čupali okolnu travu i hranili ih, i to je bila zabava sa pet zvezdica. Jedna od omiljenih aktivnosti moje dece, naročito ćerke, je hranjenje domaćih životinja. Čak i ja, koja nikada ranije nisam bila u nekom bližem kontaktu sa domaćim životinjama, počinjem da uživam u tome, naročito kada vidim koliko ih to raduje. I drago mi je što je tako, jer na taj način stiču osećaj za potrebe drugog živog bića. I pošto se često i ja nalazim u toj aktivnosti zajedno sa njima, počela sam da osećam neku vrstu smirenosti i zadovoljstva od prisustva tih pitomih stvorenja koja mirno pasu travu i jedu je iz naših ruku, naročito kada sam pored njih duže vreme. Tako divna, nežna i umirujuća vibracija. Eto, da nisam dobila decu verujem da nikada to ne bih saznala, jer sam imala nula interesovanja za kontakt sa domaćim životinjama. I tako, pošto nismo mogli više da posećujemo konje, magarca, kamilu i lame zbog strašnog tigra, zadovoljili smo se hranjenjem ovčica bake Rozalinde koje žive i pasu na padini ispod hotela i redovono dobijaju ostatke hrane iz hotelske kuhinje.

122

066

082

190

184

086 (2)

202

I da, zahvaljujući stadima krava, konja i ovčica po okolnim pašnjacima deca su bila mirna i zaokupljena mahanjem tokom putovanja po planinama i to nas je spasilo od dosade i nervoze u autu barem na tom delu puta. I naravno, tuneli!

Srdačno,

Tamara